Nebitno je, baš te briga.

Dok se kafa ne ohladi,

ja stojim sa strane da izbrojim sekunde

kada ćeš proći u brzom hodu.

Ne okrećeš se,

ali osećaš taj miris,

ne kafe,

nego parfema,

jer samo ta sladunjava nota

seća na dane i noći

u kojim ljubio si vrat,

da upiješ svaki sok.

Verovanje da su bolji dani tu iza ćoška,

čim se rešimo da zajedno kročimo

i opustimo sve kočnice,

što sprečavale su svaku našu moždanu ćeliju

da lansira se u status zadovoljstva...

e da, drži me i dalje to verovanje.

Imamo smisla,

iako sam pokisla 

od potisnutih emocija.

Lepi,

nebitno je i baš te briga,

biće svega.