84 sata kuhinja

Jednog jutra umesto limun vode popila sam
limundžin.
Dobro, možda nekada i pomaže.
Uvek.
Krenula sam na konferenciju.
Kofer se izgubio na aerodromu.
Na putu do smeštaja,
prelazeći ulice,
počeo je takav pljusak,
jedna veoma mokra trauma.
Udarila sam u tebe svog života.
I još gomila sličnih
situacija u jednom danu.

Photo credit: MP

E tako dok sam u dokolici,
čuj mene karantinu,
razmišljala da li je moguće
ove filmske kadrove neverovatnosti
doživeti u realnom vremenu,
koji je prilično usporen
novonastalim okolonostima,
iz više mogućih i nemogućih uglova,
sagledavala sam tvoje instagramsko
remek delo-tvoja stopala na balkonu,
navaljena na ogradu od trske.
Više puta sam pomislila,
a to više puta trajalo je nekoliko sati
u toku jednog prepodneva,
pa blago tebi.
Prodro si u srž ovog stanja.
Razbucao na komadiće,
nedozvolivši mu da te teroriše
i poklonio si sebi, a i nama,
voajerima, kako nešto tako besmisleno
može biti slamka spasa.

Ne, nisu mi potrebne nogice,
ne kuvam pihtije.
Strah i neizvesnost su mi duboko u nozdrvama.
Nikako da iskijam sve to.
Pripadnosti nema.
Samo ručak za zamenicu, sebe.
Odjednom, počinju kadrovi
neviđenih, eksplicitnih scena.
Kao pravi glumački nobles,
isekla sam se opako jako,
do jagodice srednjeg prsta,
a nisam pomislila na tebe,
niti sam imala želju da ti isti pokazujem.
Krvarila sam.
Plakala.
U tom krvavom momentu,
međutim,nisam sama.
Imam društvo.
Ušlo je nepozvano.
Nešto iz porodice bumbara.
Sedelo je u lusteru neko vreme.
Valjda kratak predah
pred ponovno zujanje
i to ne samo u mojim ušima,
već i ispred očiju
utrnulih od raznih osećanja.
Upalila sam svetlo,
da ne sedimo u mraku.
Pokušala sam oprati kosu.
Prst i dalje izgleda veoma loše.
Nepoznati i neznani gost još uvek je u lusteru.
Ja samo blejim.
Konačno.
Kakav luksuz.
Satima blejim.
Koristim ovaj prikaz 
i trudim se da sve zamagljujem.
Mada, priznajem,
malo neiskreno sve to radim.
Izgleda ne želim da širim paniku.

Ali, daću krv, suze i znoj
da pogledaš u moj broj
i budeš blokbaster iz kraja,
koji bez velikih sponzora 
i izbeljenog osmeha,
ulazi u moj prostor,
spašava mi jagodicu,
izbacuje bumbarov let,
briše moje vlažno lice,
nevoljno me grli,
da se ne bih predala sasvim
i mumla nešto nerazumljivo.

Mnogo lepa vožnja.
Gomilam razloge,
zbog kojih lakše podnosim odvojenost.
Duboko u noć.
Insekt je otišao u bolji komšiluk.
Prst pulsira.
Ne, nisam sanjala.
Stasala sam...