Hormonski aperkat

Shvativši da mi je haljina prozirna,

prtljag je već bio u kabini aviona,

a sedište na karti pisalo je do njih dvoje.

Hladan znoj.

Neznanac sa kojim pričam ima miris dugog leta

i još duže kilometraže.

Dok mi oboje pokazuju evropske njive 

iz leteće perspektive,

moja podlaktica biva zahvaćena cunamijem dlaka njegove ruke.

Ne volim taj dodir.

Ježim se.

Ne volim, jer mi užasno prija.

Kako je moguće da želim ovaj osećaj da traje

duže od dugog leta

i još duže od, ionako, dugačke kilometraže između nas dvoje.

Napaljena sedim pored neznanca i njegove znanice,

pokušavajući ništa.

Utišala sam misao, da me ne čuje neko.

Ćaskamo na teme iz prošlog veka,

hm, približnih smo godina.

Skačemo u vodu, pijemo pivo po celi dan, citiramo filmove,

hm, upoznavanje za spomenare.

Laktamo se još uvek, pojačavam znojenje, 

kako proveriti miris znoja.

I dovraga, smejemo se,

sve vreme se smejemo.

Photo credit: AV

Pilot se pojačao,

poželeo je dobrodošlicu u grad.

Telo igra toplo hladno, misli razuzdane,

kako, šta i koja

verbalna i neverbalna fusnota

uskače kada je nelagodnost uzela maha.

Drago mi je što smo se sreli, 

sve najbolje ti želimo.

Takođe, (drago mi je što se nismo upoznali,

jer bili bismo loši) i vama dvoma sve najbolje.

--------------------

Jedan hormonski aperkat uz neznanca kao dodatak.