Nedeljni sadržaj.

Nedeljom mašta tapše me po ramenu,

omiljena pesma se vrti,

supa sa knedlama na ringli,

misao u daljini,

neplaćeni računi,

posteljina izgužvana,

prodoran miris kože na jastučnici,

tvoja usna sočna 

i pogled što skida

sve moje slojeve,

da osetim se najbolje.

Vreme je sadašnje,

osećaj ne jenjava.

Kako bih te...pozvala.

Ništa ti ne bih rekla,

neka tišina teče,

a kad dođe veče,

moj komad sreće

se okreće,

osmehuje široko,

meni toplo,

a emocija skroz duboko...

Viski i urnebes.

 Ne brinem za nas.

Bićemo tu,

rame za odmor,

koža za dodir,

kosa za maženje,

podlaktica za češkanje,

ključna kost da ubaciš nos

i mirišeš na moj parfem.

Verujem u dublje sutra,

ljubim te uvek i prekosutra.

Dobar dan za poneti.

 Uvek imam taj jedan san.

Ne, nije onaj kada si ti u beloj košulji.
Nego ovaj drugi, kada sve pršti od vlažnosti.

To je ona vrsta sna koji maltene nije ni došao,
već je otišao, jer si ti tako želeo.

Sporadično se javlja, da podseti koliko sam slaba.

Je l se budiš noću kao i ja?
Je l preturaš po glavi sve ono što nismo jedno drugom rekli u snu?
Je l osećaš isto što i ja? Teskobu kada nismo blizu.

Vozimo se da sve je u redu,
kotrljamo svakodnevicu,
bivstvujemo svako u svom domu.
Nestajemo i pojavljujemo se,
želeći da se izbrišemo,
a najbolje tek dolazi.

Da imaš dosanjani san,
želim ti uvek i vazda dobar dan.

A ja?!
Budna odavno,

spremam nam doručak

za poneti.

Od prvog trena.

Znaš onaj smisao što popunjava sve što je pocepano na sitno, a bog'me i na krupno.

Znaš onaj smisao gde gledamo se i ispričamo se siti dok uživamo u tišini.

Znaš onaj smisao čvrstog zagrljaja do ostajanja bez vazduha, a i briga nas za isti.

Znaš onaj smisao kada odeš i nestaneš i nema te, a ja sam tu.

Znaš onaj smisao kada prođu nas žmarci čim ugledamo najtoplije oči.

Znaš onaj smisao nepredvidivosti što spojila je naše nebitnosti.

Znaš onaj smisao kada ne poznajemo se, jer znamo se.

Znaš onaj smisao u ovom besmislu kada volim bezuslovno.

Bitnost jedne svakodnevice.

Koga nema, bez njega se

radi,

stvara,

jede,

spava,

sluša vetar,

pušta film,

vozi,

druži,

pije,

igra,

gleda sneg,

čisti šajbna,

desi se i po koja tajna,

ode se i do okeana,

završava se knjiga,

okreće se nova praznina čistog papira.

Koga nema, na njega se misli.

Svaki dan.

Nova godina, isti pogled.

 Nemam bekap plan,

imam ovaj dan,

imam jasnu želju,

nemam pojma kako,

imam tebe,

mudro moje,

što uvek misli za oboje.

Sve ovo i mnogo više

je divan prikaz emocije,

što puca po šavovima,

kad god si blizu mojih krajeva kose,

jer tuda prođe tvoj obični dlan.

Ta mikronska udaljenost tvoje kože remeti me,

blago tebi, jer ti se može.

Premda je sve samo san,

koji vešto izbegava javu,

gušeći sva čula.

Da, dobro si me čuo.

Mada je nebitno, iako je sve.