Hvala ti.

 Imala bih mnogo toga reći.

Imala bih mnogo toga pokazati.

Imala bih mnogo toga zagrliti.

Imala bih mnogo toga dodirnuti.

Imala bih mnogo toga ljubiti.

Imala bih, 

samo da je druga glagolska odrednica 

i da ti nisi moja nemogućnost najveća.

Bez obzira na sve,

hvala ti.

Moć sadašnjeg trenutka.

 Neki dani su potpuno neponovljivi.

Neki momenti su potpuno neuništivi.

Neki ljudi su potpuno nezamislivi.

Nema mogućeg čuda,

samo emocija luda

i želja da se ostvari danas,

a ne sutra...

Iznova.

 U iščekivanju šarene laže,
elevator prevozi razne budale.

Iznova se vozim gore-dole,
iznova ne shvatam signale,
iznova verujem
u dodirni mi lakat
i ne izlazim iz zone vasione.

I onda, najednom,
sva sočnost jednog dana
staje u predeo oslikan
tvojim zagrljajem.

Iznova...

Lunarna eklipsa.

 Mogu izdaleka da volim

tvoju dobrotu,

stidljivu nežnost,

skrivenu strast.

Mogu izdaleka da volim

tvoje oko i dlan,

čudesan korak,

mali broj izgovorenih rečenica,

tvoju marljivost i predanost,

mazohističku posvećenost.

Mogu izdaleka da volim

sve tvoje, a nije moje,

ali nema ni veze,

ništa te ne steže,

sve je taman kako treba da bude

i gde treba da budem.

I neka je samo mir u svetu,

neka su uvek palme na foto tapetu,

neka si ti meni zdrav i nasmejan

i nije bitno kada će biti kraj,

uvek ću izdaleka da volim 

svaki tvoj zalogaj.