Jedan dlan za poneti.

 Sve moje sobe i moje prašine.

Sve moje osobe i moje psihe.

Sva moja ćutanja i tiha radovanja.

Svi moji poroci iz Majamija.

Sav trud da ništa nije uzalud,

da ne vrtim se u krug,

već igram uz omiljeni zvuk.

Sve i mnogo više,

staje u taj najlepši dlan,

što čvrsto drži ovaj slani lik i delo,

koje te voli bezrezervno.

Akvarel jednog avgusta.

 More je slana trepavica,

 ....pesak,

...debeli lad i sve cvrči po vrelini,

...gola koža,

...izgužvana posteljina nakon doručka,

...prazan mozak,

...puno srce,

...pogled na desno, tvoja ležaljka pored

i dlan koji miluje mi butinu.

More je takav neki akvarel.

Dolazak, odlazak, omiljeni ponavljaj.

 Jedna slatka njuška podigla je pogled,
pipnula ovu kožu
i mic po mic
zaposela svaki kutak ovog života.

Veoma je prkosna,
neuhvatljiva,
gori od želje,
ali pritiska sve kočione sisteme.

Mrdnula se nisam kada je rešila da ode.

Šta tu ljubav ima i sa kim?!

Odgovore ne tražim.
Samo volim.

Leto peče.

 Ima dana kada mi je sve taman

i dana kada sam nepodnošljivo sama,

a opet ima dana kada sam svima po želji

i ponovo dana kada su suze u modi.

Jedi, 

pij,

posoli,

dozvoli,

preboli,

pritvori....

...da se emocija ne razboli.

Sve je kasno kao pozno leto.

Jasno je da je predugo teklo,

ništa se nije reklo,

a peklo je.

Svakom svoje ćebe na različitim meridijanima, lepi.