Do besvesti.

 Dok sanjam da propadam,

ja napipavam ispod jograna tvoju šaku,

da probudi me grubo

i pokaže mi gde pripadam.

Uporno pokušavam,

ali jastučnica je prazna,

slaba ti prostata.

I kada pomislim,

zašto je sve ovo realno,

ti serviraš mi kafu,

jer to je ono pravo.

Photo credit: M.Panov

Ponizno trepnem,

da ne vidiš mi drljavo oko,

hvatam se za propomint,

da osvežim dah,

a tebe baš briga...

Rešio si da kreneš ispočetka.

Od butina.

Gradski blokovi mirišu na klupicu i žbun.

 Gradski blokovi mirišu na jutra

kada smo jurili iza zgrada,

daleko od naših balkona,

tražeći klupicu u žbunju sa istim ciljem.

Da razgovaramo.

Satima.

Dok ne utrne svaki facijalni mišić.

Dok rečnik poznatih i manje poznatih reči

ne bude izrecitovan.

Dok bar tri puta ne zamislimo želju,

duvajući u ispalu trepavicu.

Dok se ne izvozimo u sopstvenim mislima

na razne koncerte i daleke predele,

dlan pod podlakticu, obraz na rame,

jer svaka jaka emocija podrazumeva ovaj kadar.

Dok ne ispipaš me gde se kidam.

Dok krišom posmatramo komšije

 i njihove mokre kilote na balkonu.

Dok ne ispušiš čitavu paklicu,

a ja ne iskašljem plućnu maramicu.

Dok ne ogulim leđa na domaćoj fasadi španske tehnike,

jer skrivamo se od nas samih 

i ljubimo se i ništa me ne boli.

Danas gradski blokovi nemaju klupicu, 

nemaju ni žbun.

Ne razgovaramo.

Sklanjamo se.

Prazni.

Bezlični.

Bitni ljudima, ali nebitni smo ljudi.

Oblacima udaljene statue.

Fabričke greške.

Usamljene duše,

koje traže klupicu i žbun da mirišu na predeo slikan snovima.

Nosim žuto da budem na radaru.

 Nekada sam mila,

nekada prilično kilava,

budem katkad blentava,

tražeći sebe preko etikete,

uverena da sam zabavna i naporna.

Predlažem da ćutim pažljivo,

da srljam u sebi, 

a švrljam na papiru.

Dajem sve od tebe,

da zaključam te,

bacim ključ u neku narednu dimenziju,

nadajući se da će

želja za tobom proći.

Milo, kilavo, zabavno, 

dosadno, blentavo biće

ne prestaje da troši vreme 

na nepotrebne teme,

mada je tvoje teme čista perverzija,

koja iziskuje pažnju do te mere

da je tenzija velika.

Photo credit: MP

Teskobna sam,

nema me u tvojim omiljenim farmericama.

Krojačica na odmoru.

Ja sve vreme u žešćem procepu.

Nosim žuto da budem na radaru.

Žudim da zaustaviš se

i požurimo dok traje akcija poniženja,

da jednom zauvek ili barem do sutra

budemo nas dvoje prilika...

Život i prolazne utičnice.

Bivši prolaznik.

Nakon svih prevaziđenih orgazama, 

traži kanabe

da saslušam svako njegovo teško varenje.

Uživa u mom vokabularu,

koristi svaku moju šalu,

veoma je zabavan dok je u mojim štiklama,

dobija aplauze za recitovanje stihova.

Photo credit: BG

I dok se kupus dinsta u ekspres loncu,

ti postavljaš sebi tanjir,

želeći porciju.

Čist i namazan,

pokušavaš zagrljaj.

Pažljiv i nasmejan,

otkopčavaš se,

podstičeš magiju,

a potrošili smo sve žetone u luna parku

i mo'š misliti,

tvoj lik i delo su u aoristu.

Život i prolazne utičnice.

Vezujem pertle, a patike na čičak.

Nosim bocu

da ispraznim osećaj,

jer stvaraš mi poremećaj.

I moram popiti,

iako nisam te žedna,

samo sam malo izgubljena.

Nema te dugo,

a rekao si da sve je u redu.

Kupila sam tablu i kredu,

da škrabam tvoje kretanje

od digestivnog trakta do srca i nazad,

al'zapeo si negde oko kese žučne

i tako stalno ulazim u rasprave sa sobom bučne,

da nikada nije trebalo da otvorim vrata od auta,

kada prolazio si pored

i rekao da mi se haljina uštipala....

Photo credit: M.Panov

Od tada do sada sam se oblačila

i skidala sa tebe zilion puta,

a ti si postigao sve sa mnom

bez puno truda.

Vezujem pertle, a patike na čičak.

Nedostaješ mom krvotoku 

i sve to je istina.

Ne srećem te.

Ne gledam te.

Ne čujem te.

Nema veze.

Ispratila sam sebe do slepe ulice,

a zvučna izolacija stare gradnje

okolne je tako dobra,

da svuda čujem tvoje glasove baritonske,

kako njanjavo nagoveštavaju

ljubav i odlaske.

Jedino me ti ne boliš...

Preterivala sam.

Smejala se.

Plakala.

Uživala.

Verovala.

Nikad ustuknula.

Maltretirala sebe, tebe, sve nas...

Više puta merila, nikad presekla.

Čuvala te od drugih.

Pravila od komedije dramu.

Upijala te celim svojim umom i telom.

Ti si moj zvuk tišine,

moja prva kafa,

moja četvrtina sa sirom

i jogurt u čaši.

Kapetane moj,

uzburkano smo jedrili,

stajali, vraćali se

i ponovo plovili.

Photo credit: M.Panov

Besnim glasno 

što sam te nemo volela.

Tiho jecam.

Nisam te izgubila.

Ti si tu,

u prezentu i futuru.

A ja?!

Ja ću naš trenutak 

spakovati u kutak

i voziti misao,

jer to jedino ne boli...

Kofer pun, glava prazna...

Guma je pukla.

Prešla sam preko anker vijka.

Obukla sam cvetnu haljinu,

jer s vremena na vreme se nosim.

Photo credit: MP

Videh te ispred porodilišta,

preko puta je vulkanizer.

Čekaš izlazak naslednika.

Ja idem na more.

Svakom svoje... 

Let iznad tuđeg kukavičluka...

 Divno je bilo videti te.

Ti se isključiš nakon toga,

osećaj veoma ponovljiv.

Brineš o drugima veoma,

kada, najednom, ispariš u svojoj veličini

i sviraš svoju muziku,

jer voliš život i sve njegove šanse.

Pravi si nadareni egzamplar,

prirodno mineralan i gaziran.

Potpuno si šetajući 

od jednog do drugog estrogena,

jer kvantitet stvara kvalitet.

Ta tvoja nepodnošljiva teškoća pojave,

vazda je sredstvo za dezinfekciju.

U nedostatku najave osmehuješ se

i činiš me pijanom bez dojave.

Photo credit: Mila P

Blago tebi sa mnom.

Ja, nadarena budala,

ali, najpre, drugar,

jer te slušam 

kada imaš prosto proširene izjave

i shvatam da, 

bez obzira na sav tvoj hoštapleraj,

ima nešto što liči na emociju,

a budala sebe stavi u kočiju

i vozi se do narednog leta iznad kukavičluka...

Trag u prevodu.

 Tražim više,

a propuštam bliže ruke i oči,

jer uši ne čuju,

dok kiša pravi potop,

mi smo na pogrešnim stranama odvoda.

Tražim tuđe,

a propuštam dublje,

jer mrzimo uvode,

lakše nam uz razrade,

dok je rasplet ispred nas,

poentu bacamo u smeće

sa isteklim rokom

za bilo kakve povratke

i emotivne UVek

prekopotrebne

zrake.

Tražim sada

i ne propuštam tren

da uvećam žudnju.

Nakon nevremena dođe vreme

kada volim da smo sami,

ali bojim se da budemo u tami.

Tražim da uhvatim te čvrsto

i ne puštam te da ne osetim se

pusto...ššš.

Pljusak.

Lepo je nekad neko rekao.

Ti si sam,

radoznao,

razdragan,

sjajan,

trajan,

ljubavni 

stvor,

što

promiče

mi 

kroz 

prste

i

vreme,

jer

nema

trenja,

nema

ni dileme,

da 

ti si sam,

tako 

istkan.

Photo credit: MP

E,

da,

tebi

je

rođendan.

Divno.

Budimo

se

uz 

vino

i

beskrajno

zurimo

u

zid.

Ne

sviđa

nam

se

boja,

promenićemo

tok

misli,

poljubićemo 

se,

jer

tu

smo 

isti

...

Jutro će ispričati sve, možda...

Možda sam usijana glava

ili samo hormonska baklava.

Možda mi nisu sve životinje na broju.

Možda te previše očekujem.

Možda bi trebalo da prepisujem

i prestanem da se dopisujem sa sobom.

Strpljivo čekam da nestane možda

i bude sve kao nekada.

.

.

Photo credit: ĐB

Ne, nikako ne mogu odustati

i ne, ne mogu da ne budem deo tvoje sadašnjosti.

Da, tu si...možda nekada bio.

Parče sreće ne bacati u smeće...

 Film nije priča.

Leto će, verujem, doći na vreme.

Slana kosa i labelo na usnama.

Lan i san da razbistri vid.

Led i limun da pokvasi grlo,

jer treba da razgovaramo,

dok je sve golo i netaknuto.

Brzo se uprljamo.

Davimo se u sopstvenim vožnjama,

misleći da nigde ne grešimo.

I sve tako dok ne odlučimo.

Ti, otkazuješ se.

Ja, ukidam te.

Photo credit: ĐB

Telo vapi za dlanovima,

mozak za poljupcima.

Nema veze.

Mi smo momenat.

Zemlja se i dalje okreće oko sopstvene ose,

bez obzira na naše smeće...parče sreće...

Pažljivo snalažljivo

 Moj pažljivi lažov poklanja bombonjeru,
kod kuće gužva posteljinu sa drugim DNK sistemom.

Pozove me da javi da misli na mene,

želi da prođe mi kroz vreme,

pušta da vodim polemiku sa sobom.

Da li sam naivna

ili samo starija...

a možda samo tanka,

kad diraš mi pore

i razvlačiš osmehe i divlje poglede.

Ti, snalažljivi lažove...

Niko ne zna...

 Verujem u dublje sutra,

mozak je spreman za prekosutra.

Tvoja ruka me grli vredno,

a emocija pada na dno.

Koračamo unazad,

volimo tuđa imena,

drugima se radujemo,

nama se nemo smejemo,

da li smo lažni

ili si samo takav po kazni.

Drugačije ne želiš,

jer hod po sigurnom tlu

je tako lagani trud.

Milo biće, 

biće da smo nezreli

dok ispijamo ozbiljno piće.

Prećutaćemo sve priče,

poricaćemo da prijali smo oboma,

dok trajalo je leto,

a možda i neki dan duže...

Photo by Maja Karadžić

Vokabular je tužan,

udaljen si, milo biće, neiživljeno nestašan,

tako moćan i sirov,

neopisivo mističan,

potpuno spreman,

da budeš obrisan...

Niko ne zna,

pa ni ona, M....