Čist vazduh, duga ljubav....

Kad softver zakaže, kompas kaže....

Dobro ti je u tvom društvu.
Svratiću da popričamo,
koliko je lepo što gledao si me povremeno,
prišao nisi, jer mozak je u krizi,
pustio si da krčkam se do besnila,
kada bi trebalo nešto preduzeti,
jer priča se da čuda su moguća.

Moja verzija tebe odvela bi te do ludila,
pošto sam ja tako duhovita,
a svetlost neznanja gora je od svakog mraka.

Šteluješ alarm da te podseti
kada se treba osmehnuti.
Listaš aplikaciju
koja saopštava tvoju trenutnu lokaciju -
proleće je, sedi tu, ne mrdaj, polen je u naletu.
Ponovo baciš pogled u mom pravcu,
jer literatura kaže ne više od dva, tri puta
u šezdeset minuta, škodi očima.

Photo credit: MP

Ispustiš ton kada društvo vikne 'de si momčino.
Ja za susednim stolom,
pokušavam da šazamujem
iz koje pesme si izašao ranije,
nisi sačekao takt do kraja,
poslao si piće mom stolu
i zbrisao bez pozdrava.
Nikako da se uključim na režim "kratak fitilj"
i da me onako narodski zabole 
za tvoje prvotromesečne pubertetske
znakove pored šuta,
jer puta nema još uvek,
tvoj softver kaže rano je za duge staze.

I tako svaki put kada se sretnemo,
kilometrima daleko,
povlačeći jedno drugo energetski,
širimo rumenilo,
valjda nam je malo neprijatno,
što nešto tako obostrano,
pretvaramo u kondicionalni podsetnik,
da smo mogli biti mi,
samo da smo se ažurirali.

Projekat - prljavo lep trenutak

Zbrka među redovima!
Nežna, pametna i snažna misao, 
pretočena u sledeću scenu:
Tvoj glasni govor u
foto-tapetom obložena četiri zida - 
ispod palme jambolija na obali mora.
Jedna potpuna egzotika,
dok čerečimo burger i pivo.

Masnih prstiju sklanjaš šiške sa svoga čela
i mimikom mi objašnjavaš da nije prigodno
sedeti gola na obali mora,
plus pecka jambolija više od peska.
Čemu ovi filmski kadrovi 
u simbiozi Alena i Tarantina,
kada tekst je tako jednostavan
i lako se zaboravlja?!

Brza želja lagano boli.
Mada i to je katkad neophodno,
jer projekat zvani život nije egzotika.
Talasi euforije, uzbuđenja
i nenadjebivog maštanja levitiraju
sve dok smo u fazi upoznavanja
svakog inča naših tela,
jakog i introvertnog uma,
premda se nadam da mi nikada
ne zatreba tolika analiza tvojih poriva.

Photo credit: MP

Lep si i bez reči.
Šiven si po mojoj meri.
Potpuna si senzacija.
Nivelišeš me svaki put
kada ti se za to pruži prilika.

Ložimo se i vozimo uvek kada je šansa
da živimo više života u ovom celom jednom.
Malo ljubav, malo privid,
malo moranje, malo pristizanje,
malo bežanje, malo mir, malo buna,
malo ljuljanje, malo nam svuda,
malo smo se ujeli, malo poželeli,
malo smo jedno drugom, malo preterali.
I malo sve se zamrzne
da ovaj prljavo lep trenutak potraje.