Neotesana površnost.

Ova gruba vremena ubijaju svaki emotikon u meni.

Ne znam ni da kliknem, ni da izgovorim.

Pisanje sam odavno zaboravila.

Ooooo, površnosti,

tako si duboka,

naizgled trenutna,

brzo ćeš me proći,

ali avaj,

bivstvuješ prilično,

a ja se ne snalazim odlično.

Periodično pomislim

da ćeš poželeti moje sve dubine i daljine,

moje mane i vrline, 

moje bore i široke kukove,

moju misao i moju ljubav.

A onda kupim šamar,

usidrim se u omiljeni komad nameštaja

i isplačem lavorčinu,

šetajući kroz sve divne emotikone

što učiniše ovu našu spojku na prvu tako idiličnu,

a kad se lopta spustila,

želja je popustila.

Suštinski nije ni postojala,

osim instinkta

da budeš muškarčina

sa nekoliko S.O.S. brojeva u imeniku.

Led sijalica, topla misao...

Kome šta da kažem, dok tišina nadjačava sve moje glasove.

Više ne pričam ni u sebi, o sebi ne znam ništa.

Mršavi mi horizonti, patnje tako gojazne.
Pronadjoh delove svoje na raskrsnici mozganja i preteranih neusaglašenosti želja.

Ti, neznani junače,
zameni sijalicu,
hoću onu led,
neka se vide sve neusaglašenosti i pobuđenosti,
sve bubuljice, neravnine i druge krivine,
sva moja glumatanja razdragane, a pre svega zabavne likuše,
neka vidim i tvoj stomak uvučen u kaiš,
sve brige, samopouzdanja, laži i druge osmehe.

Hoću golu istinu,
golu radost i brigu,
da klackam ravnotežu
i mirišem ti kosu mokru,
dok lepiš se uz rame
i ne govoriš
da lepo duže traje....

Dobro jutro...kafa slana...vrata zatvorena...

Ćutke molim da te volim

Glasno solim

Pameti se bojim.

Verujem danima što dolaze

Kroz hodnike se mimoilazimo

Pogledima se sudaramo

Maske ne padaju

Preventivno se varamo.

Skrivamo istinu

U nadi da će proći sve bez pompe.

Emocije su tako tanane i nevažne

Tela vibriraju

Drugi ih diraju.

Bežimo,

jer suočavanje nije opcija.

Tako je....

Ja sam kolaps.

Ti vrhunski glumac.

Malo usijanu glavu misli svuku i tanja je u struku...

Nisam trava,

Malo usijana glava,

Što poriče da nedostaješ svakog dana,

I trudim se da postavim sebe na mesto koje mi pripada,

Vraćam se iznova,

Gde sam nasela,

Šta me je spopalo,

Da baš tvoje Ti mi se dopalo,

Možda si isuviše običan,

Meni takav prekopotreban,

Veoma nezanimljiv,

Ćudljiv,

Paranoičan,

Praviš se da si idealna slika u izlogu,

Prodaješ i kupuješ,

jer tako si moćan,

A u stvari samo maleno biće,

Što kao i ja

Voli život i sve njegove oblike.

Nisam trava,

Samo se malo saplela

U ovom ludilu od vremena...

Nepopravljiva lakoća pogreške

 Lepo si to osmislio.

Uđeš mi u život,

malo napraviš lom,

osmotriš kakav je raspored emocija,

kreneš nežno da skakućeš po njima

i muk...

Ne znaš kako dalje?

Ne želiš nikako dublje?

Hodaš pravo, zatvaraš periferni vid?

Držiš odstojanje da te ne uprljam svojim dodirom?

Mrštiš se kada me ugledaš?

Zaklanjam ti sunce?

Remetim ti miran san?

Hvata te dijareja i panika,

jer nema me u tvom rasporedu

u narednim godišnjim dobima?

A zapravo si jedna velika i teška navika.

Ja živim u sebi.

Ti ponekad u meni.

Mrak pada svaki dan.

Pije mi se vino,

jer to jedino nije zabluda.

Evo baš čekam majstora 

da podigne pokvarenu roletnu,

da prestanemo biti par samo dok su spuštene,

a ti se kupaš u moru

i mažeš joj pedesti faktor iznenađenja.

Nepopravljiva lakoća pogreške...

Leto i tuđi začini...

Kao grom pogodio me kakao,

ali ne u šoljici,

niti u torti,

već ime na displeju tvog telefona.

Ti mirno snivaš,

vibracija ne prestaje.

Ja zamišljam razne scene,

a radim ništa.

Čekam da pozivi prestanu.

Ćutim u sebi koliko mi je tvoj um nepoznat,

a telo znam i kada žmurim.

Daleko smo od nas dvoje.

Predaleko od iste paste za zube.

Bliske su nam prosto proširene rečenice.

Lepo. Dobro. Prijaš. Želim.

Najbliži smo kada ljubeći se pitaš me kako si.

Da li je kakao ili neki drugi začin,

mi najbolje se ne poznajemo,

jer to je tvoj način, 

a ja želim da leto traje duže,

pa šta bude...

  

Jednom zašto, uvek zašto

 Hidriram se glasno,

a jedino tebi nije jasno

da vetar smeta mojoj kosi,

pun je mesec svakog meseca,

nervoza sveprisutna,

tvoja ramena standardno široka.

Vrtim se u krug pokušavajući da shvatim

zašto sam zalepljena za tebe,

a znojim se kao luda.

Zašto ideš i ostaješ 

i stalno govoriš da smo ok.

Zašto mi smeta tvoj glas,

a miluješ me rečima 

da ovo naše je ono pravo.

Zašto sam lepršava i šarena,

a bojim se svakog tvog nejavljanja.

I zašto sebe ovoliko pitam,

dok u opeglanoj haljini pokušavam

da sednem bez gužvanja,

vrebajući kazaljke na satu,

da želiš me po starom dobrom predanju.

A ti, ti si još u kupatilu...

Jedan sasvim sebičan dan...

Podignuta roletna

i kiša po simsu. 

 

Bore boje duge

i visinska priprema za suze,

pritiskaju  misao.

 

Ćutim.

Pričaš.

Prijaš.

 

Dan zreo,

vreo ručak.

Daljinski bez baterije.

 

Možda sam nešto poželela.

Grlim te sadašnjosti.

U minut do ponovi...

Svrbi me osmeh,

a i predugo sam džoger

ostavila u prašini

koja danima se taloži.

Dan je tako sunčan,

smeće izbaciti neću,

lale cvetaju u vazi,

preterujem sa pažnjom,

a smrdibuba mi lazi po nozi,

dok ne smotam novinu 

i izbacim je u vetrovitu

predstavu ovog proleća.

Prolazimo ulicom,

udišemo vazduh više od ostalih,

kupujemo cigare na crvenim trafikama,

ljubimo se,

imamo palme i more fototapet,

ti si moja zabava i moje sve će biti u redu,

plan je da se budimo i budemo dovoljni

bez obzira na

ožiljke

strahove

klovnove

situacije

loše procene

iz prošlosti

sadašnje boli

buduće soli

i šećere

što goje nam misli

i sve to

u minut do ponovi

onu reč što počinje na V.

Vreme...

Aprilska epizoda: počnimo program ispočetka

Mekano s'proleća.

Dok prisetim se starih kadrova,

ti već krenuo si da roniš,

otkrivajući dubine sa značenjem.

Završili smo sa svim godišnjim dobima,

pomade su na broju,

verujem u dobrotu tvoju,

a da si nekada, možda, 

eventualno, poželeo moju,

dala bih ti,

onu noćnu,

da izdrenira sav stres,

što stvara se, dok ljutiš se,

kruteći se sav ozbiljan u nameri.

Kupila sam tvoju četkicu za zube,

eno je u čaši pored moje.

Mislila sam da je vreme da delimo čašu,

možda čak i frižider, ako smo baš gladni.

Zatežem kosu u riblju kost.

Bolje tako dok gutam knedlu,

da vidim svaki mišić na licu,

koji grči se u izmaglici sunčanog jutra.

Proleće je mekano,

ti i ja prekasno...

 

 

 

Siže jednog otiska

Pričaš neprekidno da ljubav je kao vino.

A gutljaj je katkad gorak

nisam naviknuta na taj iskorak,

jer ništa ne teče, samo curi.

Delima se dičimo, telima udaljavamo,

vlažnost je visoka.

Ljubav je buđ, 

rđav alat 

i vešta ruka što me čvrsto drži, 

al' slabo greje....

Svaki trenutak važan je

kao pranje zuba pre spavanja.

Uvek koristiš moju četkicu, jer je tvoja redovno precvetala.

Puštam tvoje bakterije na svoje,

verujući da što je tvoje,

moje je zadovoljstvo....

Svidja mi se tvoje srkanje,

jer nikada onda nemamo pauzu u komunikaciji.

Mi se ne volimo, mi se mrzimo, do neba i nazad i što smo više u krevetu, za stolom, na stolu, u tuš kabini ili u nekoj divljoj sredini, mi se toliko mrzimo, da pucaju prohromski ventili.

Pitao si me šta ćemo sa nama?

Razmišljam evo već nekoliko dana, da li je moguće da sam u orgazmu pri svakom našem razgovoru?!

Da li sam sebična ili sujetna slika i ton, dok mi držiš govor o značajnim klimatskim promenama u našim pozama. Gde sam i koliko vlažna, dok me mazi tvoja... reč.

Sa nama ćemo biti fini, dostojanstveni, pažljivi, 

vredni tragači emocije što tera nas 

u intimne detaljne igrarije.

Sa nama sreća, da hvala.

Sa nama srećnija, uvek.

Sa nam dobar dan, trudim se.

Sa nama miran san, ipak zauvek.

Mrzim te...