Kome šta da kažem, dok tišina nadjačava sve moje glasove.
Više ne pričam ni u sebi, o sebi ne znam ništa.Mršavi mi horizonti, patnje tako gojazne.
Pronadjoh delove svoje na raskrsnici mozganja i preteranih neusaglašenosti želja.
Ti, neznani junače,
zameni sijalicu,
hoću onu led,
neka se vide sve neusaglašenosti i pobuđenosti,
sve bubuljice, neravnine i druge krivine,
sva moja glumatanja razdragane, a pre svega zabavne likuše,
neka vidim i tvoj stomak uvučen u kaiš,
sve brige, samopouzdanja, laži i druge osmehe.
Hoću golu istinu,
golu radost i brigu,
da klackam ravnotežu
i mirišem ti kosu mokru,
dok lepiš se uz rame
i ne govoriš
da lepo duže traje....
.jpg)
No comments:
Post a Comment