Nepopravljiva lakoća pogreške

 Lepo si to osmislio.

Uđeš mi u život,

malo napraviš lom,

osmotriš kakav je raspored emocija,

kreneš nežno da skakućeš po njima

i muk...

Ne znaš kako dalje?

Ne želiš nikako dublje?

Hodaš pravo, zatvaraš periferni vid?

Držiš odstojanje da te ne uprljam svojim dodirom?

Mrštiš se kada me ugledaš?

Zaklanjam ti sunce?

Remetim ti miran san?

Hvata te dijareja i panika,

jer nema me u tvom rasporedu

u narednim godišnjim dobima?

A zapravo si jedna velika i teška navika.

Ja živim u sebi.

Ti ponekad u meni.

Mrak pada svaki dan.

Pije mi se vino,

jer to jedino nije zabluda.

Evo baš čekam majstora 

da podigne pokvarenu roletnu,

da prestanemo biti par samo dok su spuštene,

a ti se kupaš u moru

i mažeš joj pedesti faktor iznenađenja.

Nepopravljiva lakoća pogreške...