Tri toma knjiga vremena.

Kada sam ti onomad oprostila ćutanje

na moje prosto pitanje - da li sam jedina ruka za držanje, 

a u stvari sam ti pomogla da samopouzdanje udari u crveno

i budeš slika i prilika svih ovozemaljskih estrogena, 

dobila sam poljubac u kovrdže i reč, 

koja spašava svet od potopa mojih suza.

Bićeš.

Delio nas je predeo sa nejasnom putanjom,

a dobro osvetljenom i jako kolorizovanom.

Ti voliš crno beli film,

meni zamućen vid od svih mojih pokušaja

da budem deo tvojih ekterijernih linija enterijera.

Gubim se u usnama tvojim i glasnim žicama svojim,

dok upinjem se da kažem-počinjem da te volim.

Evo ima tome tri toma knjiga vremena, 

a desilo se prekjuče.

Ostavio si me.

Bez teksta.

Ja puna strofa i refrena,

spremna da zablistam,

a, zapravo, listam google maps

i želim da prođe ovaj prolaps,

da iskoči tvoja silueta kroz špijunku

i reciklira godinu ovu,

donira mi malo kiseonika,

za sva naredna

grljenja,

sklanjanja,

maženja,

bežanja,

ludom radovanja,

pametnom dosta bez svih ovih prideva. 

Somot nije u modi.

Ne brinem što nisi pored mene.

Ne brinem što naišlo je takvo vreme.

Ne brinem što stan je hladan.

Ne brinem, jer proleće će biti

taman kada izbacim smeće,

što pravio si sa umećem.

Ne brinem da koračam sama,

imam reči i pokoja dela,

da budu kalmativno sredstvo,

dok nastupam nevešto.

Ne brinem za budućnost,

ona je sutradan.

Ne brinem za kožu,

rasteže se, iako je u opakom grču 

od tvojih otisaka, koji, činilo se tada, bili su svuda, 

a ljubav je kruta stega.

Photo credit: M.Panov

Ne brinem za mesta, ljude, brige i ostale sekiracije,

jer deo su nas,

ma koliko vrištim u sebi za spas.

Ne brinem za tvoj sako od somota,

small size odavno je prevaziđen vajb 

za tvoj ne tako negovan abdomen, 

a nosio si ga uštogljeno, 

kada ispijali smo kišu tekućina, 

pričali razne perverzije, 

jer trebalo je biti samo jednokrevetna konzumacija,

no, postade dugotrajna vreća emocija za smeće.

Ne brinem za sada, 

za posle ne garantujem,

zaobilazim somot,

izgovaram DA sebi.

Monopol.

 Gorčina što izaziva simptom nesposobnosti

vrti mi mozak do besvesti.

Udaram glavu o prozor,

modrica raste,

znak je da ostavim te skroz.

Izlećem iz gneva,

dok pokušavam doći sebi od bola.

Dan sunčano doziran,

ja opsesivno, a malo i kompulzivna,

briljiram u svojim neuspesima.

Večna dilema, zašto te nema

i nemoj više tražiti

od mene ruku spasa,

jer stisak je težak

i želim i prezirem

tvoje umiljato telo.

Photo credit: MP

Plišano se ponašam.

razgovaram besno sa sobom,

tražeći odgovor u svim našim vrelim dešavanjima.

Ti si splet okolnosti.

Npravio si mi pomeraj iz realnosti.

Ti si značajan trenutak gubljenja 

sopstvene kontrole,

uletevši mi u vidokrug emocija,

napravivši  mi najskuplju pesmu od života.

Dok pokušavam da saniram modricu na glavi,

stiže tvoja poruka,

e, aj me negde uglavi,

za kafu i one naše stvari.

Upravo sam dobila gratis vožnju balerinom.

Ti bi igrao monopol,

onu našu stvar,

dok ja sastavljam sopstveni mozaik

i isterujem na čistinu svu našu brljotinu.

Znam, staćeš na besno skupo polje,

kupićeš Ženevski trg.

Ja ću prekrstiti noge i

čekati da se desi bolje.

Plašim se da neću.

 Da li se plašiš osećaja

da veoma mirišemo na realnost?

Da li se plašiš da budeš kao ja,

nezadrživo srljanje

preko praga dopuštenosti,

da bi prepuštenost bila cela

i da me briga koliko mi se smeješ

nakon svih zajedničkih orgazama?

Da li se plašiš priznanja,

da uočili smo se nakon glasnog podriga

i smešno je to bilo, 

a još smešnije što smo se pre početka varenja

prvi put poljubili?

Da li se plašiš što ću svima ispričati

kakav si ti primerak?

Onaj što ima tvrdi povez iz prašnjave štamparije.

Onaj što ima pravilan i nepogrešivo jednak razmak između jedinica,

koje gotovo uvek razdvajaju strofu od refrena.

Onaj što pevuši o koje čemu,

samo ne o našem sveukupnom prepoznavanju.

Onaj što ima vidljivih, a naročito nevidljivih, prepreka,

da zagrli me svuda i pred svima.

Onaj što je prisutan u i na meni,

čak i kada nisam pri sebi.

Da li se plašiš da zaurlaću tvoje ime?

Neću.

Pričam ti priču, 

negujem kosu,

bavim se mnome,

jer valjda tako nije po tvome.

Opciju imam,

lokaciju znam,

plašim se da neću...

 

Šareni veš.

Zamisli da to je nešto što ti treba,

da nema ničeg između tebe i neba.

Zamisli da ulica je trosmerna,

da uvek putuješ kuda misliš da znaš.

Zamisli da voliš prave ćelije,

što čine tebe i mene masovnije od želje,

potrebe neumorne u smiraj jednog dana bez povratka.

Preteruj u zamisli kad god je to moguće,

jer vazduh usisava sav sok iz srži jedne duše,

pokušavajući da otkloni tegobe tužne,

ne obraćajući pažnju na trepavice mog pogleda

i još uvek čitavog đona, tvog obraza.

Ništa ovo nema smisla.

Sve je pobacano iz vokabulara moga.

Moram te ukinuti zarad sopstvenog izgovora,

da razbijem te u paramparčad,

da namažem mleko,

obučem poliester, 

jer ne gužva se

dok samopuzdano posmatram retrogradnu Veneru 

i tvoju centrifugu...

Klot frket.

Ti me pitaš šta mi je,

ja sam na putu do trpezarije,

supa je vrela, biće finih elektrolita.

Stilska figura onomatopeja,

nastupa odmah nakon znojenja.

Probijali smo, tako, decibele

do momenta dok nisi kliknuo na taster

za hitno otvaranje vrata.

Panika.

Ja, špricer izdanje, 

dan kao stvoren za pranje prozora,

ti, devičanski lepotan, 

šunjaš se kao u budističkom hramu tišine,

skupljajući svoje asesorajze,

da ne bi posle plaćao transportne troškove kurirske službe.

Sećam se, imao si taj miris nelagode,

kao da si dugo stajao ispod poliesterske pagode,

čekao si da progovorim šta bilo.

I to sve u momentu kada Roki, znojeći se, 

trči ka Pikasovoj izložbi filadelfijskog muzeja,

emotivno zapomažući, 

jer prezire individualne posete umetninama.

Izgovorila sam ništa, belo zureći u mali ekran.

Taj aperkat je dugo gostovao na mojoj bradi.

Ti si sada već na porodičnom letovanju.

A ja sam posvećena pletenju.

Tuš kabina puna sapunice.

Slivnik zapušen.

Nikako da misli teške propustim kroz sanitarni odvod.

Vazda neki povratak.

Povratak k'o okovratnik.

Okovratnik od nerđajućeg čelika.

A čelik pritiska.

Pritisak se diže.

Duže mi se piše.

Pisakram svakog dana,

jer vrelina oduzima.

Sabiram oduzimanja,

što priređivao si mi stalno

svojim nestalnim, mada uglavnom,

nestabilnim emotivnim foliranjima,

jer mi smo ništa ozbiljno,

samo produženi snošaj

jedne neodoljive prilike.

Sva je prilika da smo sve produžetke probili

i sva je prilika da se lenjo vucaraš

po mojoj posteljini.

Posteljina ne,

ali tvoj lik je skroz uštirkan,

a dela veoma pažljivo odabrana,

nema fatalnih grešaka

u recitovanju laži

da si moj 

od jedan od osam - nos ti posran.

Letnje računanje noći

vucara me do nemoći,

da svarim tvoje postojano nepostojanje

i lako čitljive baljezgarije o strpljenju,

koje sva vrata otvara,

iako si, zapravo, samo jedna utvara

od koje se topim,

jer drugačije nisam uspela.

Uvek je važno imati biće,

koje će biti spremno čuti

sva nadanja,

duboke krize,

prekomerne suze,

nenadjebivu sreću,

povremene dijareje,

česta štucanja,

jer pominjem te dok gubim čulo ukusa,

verujući da sva ta golgota je prošla.

Crtam stalno sliku emotivne vriske,

kada sve je prštalo i sve se praštalo.

Nije bilo bića da zaustavi

to alavo saplitanje

jedne postojeće nevidljivosti,

koja je uporno zauzimala dan,

a nadasve noć,

misleći da ovo je suština,

da ti si milina,

iako si sve vreme prava slina.

Uvek je važno imati biće da upali svetlo,

histerično se smejati

i bez ikakvih pitanja

povesti me do ogledala.

Da li sam to biće ja

ili moja hormonalna melodrama,

što zahteva prekomernu pažnju

i konzumaciju, da nakon izvesnog vremena

rezultati budu vidljivi.

Nisam te zaobišla.

Nisam te preskočila.

Nisam te prognala.

Verovatno sam se nadala

i sebi naglas izgovorila

volim sebe i to je sjajna spoznaja. 

Favela.

Sve je počelo tako neralno,

a onda postalo realno.

Nedugo zatim smo glumili par

i ubrzo posle toga otkrili fabrički kvar.

Evo ima tome decenija,

ja izašla iz svog delirijuma nisam.

Gledam te još uvek kao svog,

ti, oskarovac na svim govornim područijima.

Pleniš.

Preda mnom peniš

da sve bi bilo drugačije,

da ja nisam popila viski,

dupli,

a ti samo sa ledom,

krpu,

jer up'o si u betonsku rupu,

zureći u mene.

Photo credit:MP

Ja, naivna, humanog karaktera,

reagovala na keca,

pretrnula od straha,

da ostaćeš bez svog letovanja.

Upekla je zvezda.

Znojili se jesmo.

Moj lepljivi pazuh 

i tvoji jecaji,

jer bolelo te,

nije da nije.

Zglob nije stradao,

iako se neko nadao.

I tada je sve počelo...

Moje iščašenje mozga

kad god je bila manja ili neka slična gozba,

plavuša je vazda verovala 

da su reči i dela

neraskidiva veza ili je plavuša to htela,

a zapravo smo bili favela,

previše nas na istom sanitarnom čvoru...

Bežanijska kosa.

Bez opravdanja  za začinjena 

fekalna prikazivanja,

što činio si svojim prisustvom 

u danima kada obuzimala me je požuda,

izdvajam jedno sa najviše arome.

Ostavljen sat,

pena za brijanje

i jedna čarapa.

Dugo sam, potom, 

mozgala značenje

ostavljenih predmeta.

Nema se vremena za guljenje

kućišta skupocenog ukrasa ručnog zgloba,

dok maziš me po licu i grebeš mi bokove.

Čarape po posteljini ne podnosim,

a tebi slaba cirkulacija.

Priznajem, loša procena tvog stanja

po pitanju mog celokupnog izdanja.

A onda zora bude na isteku,

plamen bliskosti se prekida,

žurba neviđena,

ćutnja sveprisutna.

Uvek mi izgleda kao da si na kardio traci,

bežeći od mog osmeha i svojih tegobnih demona.

Nameštaš frizuru ispred ogledala,

okrećeš mi leđa, jer pogled je kliše,

dok digitalno biće u meni

traži buljavi stiker

da pokažem ti koliko si swadak (analogno sladak)

sa tom šiškom na niskom čelu.

Ili je samo do mene 

i to što želim da provodim vreme

sa svim svojim onim danima

i tvojim bežanijama.

Neslana supa, kvartalna emocija

Za svaki slučaj,

kad god sam sama kod kuće,

govorim glasno,

da se čujem.

Ne uzbuđuješ me,

ne ustaje mi se iz kreveta,

ne mogu da podnesem tvoj miris,

ne možeš kvartalno da ulaziš,

bez priče da desilo se ništa nije.

Borim se sa svojom,

da bih pobedila tvoju depru.

Dolaziš praznih ruku,

govoriš mrzovoljno,

grizeš mi telo,

boli me ždrelo

od uzaludne retorike,

da dodir bez emocije

je neslana supa,

biber šala,

pogrešna dioptrija,

napeti orgazam,

naviknuta na to budala. 

Ti si uporan.

A ja?! Ja etalon za

nema ponavljanja,

ludog radovanja,

taman posla, nadanja,

ne nikako verovanja,

da ćeš ti i ja uskoro biti Mi.

Lična bezlična vremenska odrednica

 Moja sadašnjost je forsirana,

jer ti i dalje živiš 

u mojim kremama za lice,

dok koristio si iste

i voleo moju kožu.

Moja sašanjost je prenaglašena,

jer koristim caps lock 

u našim razgovorima,

dopunjeni iskrenim promilima

i uglavnom

bezličnim glagolima.

Photo credit: MP

Moja sadašnjost je verovatnoća,

izvučena iz matematičkih zbirki

nepovezanih misli,

dok čekam na red

u frizeraju u tvom kraju,

želeći da prođeš tuda 

i ugledaš mene,

koja te ne primećuje.

Moja sadašnjost je sutradan prošlost,

a ti si neko,

ko uspešno odoleva

da postane niko.

Zamisao jednog susreta

Zamisli da se nismo dirali po podlakticama, pokušavajući da izbegnemo druge znojave podlaktice.

Zamisli da se nisi pojavio, a ja nisam oslobodila mesto za jaknu.

Zamisli da se nisi dovoljno hidrirao i da  nisi morao fiziološki da se oslobađaš.

Zamisli da nam se svetli pogledi nisu pogledali.

Zamisli da nismo prozborili, puni promila, o sutrašnjim planovima naših jedinstvenih života.

Photo credit: MP

Zamisli da nismo pola sata čekali više vozila, a stiglo je samo jedno.

Zamisli da nismo poželeli jutarnju kafu sa pogledom na orman.

Zamisli da nismo tako jednostavni, koliko samo komplikovani ne bismo želeli da dani prolaze...bez nas.

A zapravo smo zamisao jedne neprospavane noći.

Novo stanje, isto pakovanje.

Sva ta ista tvoja lica

u kriznim dobima,

kada čupaš sebe, 

poričući,

verujući 

da zbunjenost rešava svaki problem

i da si tako sladak

bez obzira na svoj domen.

Ja uporno bežim od toga,

da dopao si mi se

bez pogovora.

Ti, svako malo,

gutaš reči

koje izgovarao si svaki put

kada bio si unutra.

Od ušećerenih vremena,

zadržavamo se, isključivo,

na stanici

bez boje, mirisa i ukusa.

Ti imaš dnevnu kartu,

ja, štreberka,

uvek u pretplati.

Ne umem da naučim,

gledam,

biram,

želim,

lepim se 

za pakovanja

sa isteklim rokom trajanja.

Prazno vreme

Miris najviše opisuje pluskvamperfekt.

Dodir definiše aorist.

Pogled je sadašnji.

Hrana je duševna.

Budućnost se smeši svim našim 
žurkama i žmurkama,
dok testirali smo sva čula,
da pogodimo u kom smo vremenu,
ne sluteći da smo, zapravo,
u muzeju voštanih figura,
moleći kustosa
da nas izmesti iz poze u kojoj smo.

Poljubac topi svaki deo našeg lica.
Smešni smo za svakog posetioca.

Nova godina se bliži, mi smo sve niži.
Muzej ne radi za vreme praznika....

Besposleni i bez preke potrebe

tragamo za emocijom da oživimo početke...

i da nam krene.