Kada krene bod na čarapi, bojler crkne, haiku proradi...

Kada sam pred toaletom
u kafiću punom tvog lika,
zapuhne me hladan vazduh posred čela,
da opomeni mi misli,
ne loži se,
ne budi vrela...

Puštam te danju,
a naročito noću,
posebno kada ispijam hladnu kafu,
da budeš težak talog
bez koga mi nema kretanje dalje,
jer mazohizam ima samo jednu stranu medalje.

I dok verujem da svet je nemoguć
ako je pod nogama,
ti nosiš gležnjače
i varaš nas pred svima.

Razumljivo,
pratiš modu,
u skladu sa kretanjima si,
progovaraš ništa,
samo mlataraš rukama,
misleći da smo rešivi,
iako nas već odavno nema....

Photo credit: MP

Problem nam lokacija,
dva smo sveta opciona.
U predgrađu smo bili,
naslonjeni na toplinu usana,
saplitanju odolevali,
i onda, gle čuda,
niotkuda, 
postalo nam sve dosta.

Cipele ne lepim selotejpom,
govorim, a ne mislim,
pegla je precenjena,
bojler je crk'o,
pišem ovaj izveštaj,
kao ponosni vlasnik jednog kreveta,
da podsetim sebe sopstvene
galaktičke izgubljenosti,
jer ti si vedar i ceo, 
ja statista sa napuklom čarapom,
da šijem nemam pojma,
da zalijem, to činim odma'.