Friday, April 25, 2014

Amnezija

We are where we need to be and this place has more to offer than we realize.

Približava mi se, ne verujem da smo se ikada upoznale, ali bilo je neizbežno. I onda, tras. Određeno vremensko razdoblje, određeni događaji i ljudi u njima, sve se to u jednom trenutku izgubilo. Puf. Nestalo. Disparu. Možeš li  mi reći šta se zapravo dogodilo, kuda sam krenula, jesmo li na tom putu zajedno ili je sve već odavno too much?! Osećam da su nastale izvesne promene u mojim moždanim područjima. Jel to zbog prekomerne upotrebe psihoaktivnih sredstava, mislim tebe? Jel istekao rok trajanja? Ono jednostavno mnogo boli i nije jednostavno otarasiti se istog. Pogodilo me je direktno u zenicu, lagaću ako kažem da me nije zabolelo. Čini mi se da sam te videla sa drugom. Možda grešim, ne znam. Nešto se čudno dešava. Perfektan udarac u pogrešno vreme.
Ljubav je ludost. Secka me na komadiće. Dragi, zaista ne znam za šta se borimo. Zlatna medalja, za koju smo godinama trenirali, nam je skliznula niz dlanove, tako da na grudima ostaje otvorena rana. Možda zato što sam te videla sa drugom. Ne znam, verovatno grešim. Kao pravi ovisnik neuspešno pokušavam da vratim film, ali rollecoaster mi igra presing. Ima nešto u vezi tebe, nekako sam stalno ljuta, obožavam te, ignorišem te, tvoja sam, ne zanimaš me, nedostaješ mi, nemoj me grliti, poljubi me, ne opraštam ti, volim te.
This photo belongs to respective owner - Jelena Antić
Molim te, zaboravi me. Ili bolje ja tebe, da ne bih utihnula. Daj da nas zaboravimo. Nemoj želeti susret, desiće se. Ustvari, nemoj me zaboraviti, okuj me da ne pobegnem iz tvog života. A tako mi malo fali. Znam, moram krenuti dalje. Znam da me injektiraš ljubavlju i nadom da je sve zaboravljeno, ali da nismo mi zaboravljeni, da smo bukirani na neodređeno, all inclusive. Obožavam taj tvoj stručni vokabular koji izbacuješ u svakoj milisekundi našeg pametno utrošenog vremena. Pravi lider si ti. Diriguješ nama da ne skrenemo s'puta. To je put uspeha, lideru moj. Mada ne osećam to. Možda zato što sam te videla sa drugom ili grešim. Ali priznajem, mudro zboriš i nepogrešivo si u pravu.
Prihvatam našu sadašnjost verujući u našu budućnost punu topline, svetlosti, nabujalih osećanja, bajkovitih snova realnih na javi. Zapravo, plaši me to koliko mi je stalo do tebe. Možda zato što sam te videla sa drugom, ne znam, nisam pametna. Poslednje atome snage upotrebljavam da savladam osećanja, a zapravo ih na taj način otkrivam. Kažu ljudi to je sazrevanje. Progutala sam događaj, jer još uvek hodamo jedan pored drugog, a ne okrenuti leđima.
Tvoje prisustvo dovodi moj stepen uzbuđenja i zadovoljstva do maksimuma, jer ti si lider, ti vodiš našu ljubav, a ja ispunjavam želje. Bljeskove koje pamtim, koji su se dobro ubetonirali, su naš slučajni dodir, a zatim i namerni, poznanstvo zbog tog slučajnog dodira, razvojni put od prostih, preko prostoproširenih do složenih rečenica, izgovoreni samoglasnici zadovoljstva, pupoljci, pa nabujali, rascvetali, puni sokova, medni poljupci. Međutim, neobjašnjivo osećam da sam samac u našoj vezi i da u čitavoj ovoj agoniji krišom osvežavam momente sreće i prikazujem ti se u najboljem izdanju. Možda zato što sam te videla sa drugom. Ok, varim ja to, mada je nekako gorkog ukusa i povremeno pravi nadutost, a u kombinaciji sa ringišpilom u mojoj glavi stvara neželjene efekte.
Moje bivstvovanje na planeti je zbog tebe, zbog sebe, zbog nas. Na početku sam radila ono što je potrebno, vremenom ono što je moguće i onda na opšte zaprepašćenje ono što je mnogima nemoguće. Možda zato što sam te videla sa drugom, ne pada mi ništa drugo na pamet. Zaboravljam.
Drago mi je što smo popričale, ali nismo se upoznale. Vi ste?!
Ah, da, Amnezija, drago mi je. Nego, javite se na telefon, predugo već zvoni.

Hej, ljubavi?! Što se ne javljaš, zovem te već desetak minuta?!  
Stigao si?! Evo me dragi, silaziiiiim!!!

Replika se kuje dok su želje vruće.