Plašim se da neću.

 Da li se plašiš osećaja

da veoma mirišemo na realnost?

Da li se plašiš da budeš kao ja,

nezadrživo srljanje

preko praga dopuštenosti,

da bi prepuštenost bila cela

i da me briga koliko mi se smeješ

nakon svih zajedničkih orgazama?

Da li se plašiš priznanja,

da uočili smo se nakon glasnog podriga

i smešno je to bilo, 

a još smešnije što smo se pre početka varenja

prvi put poljubili?

Da li se plašiš što ću svima ispričati

kakav si ti primerak?

Onaj što ima tvrdi povez iz prašnjave štamparije.

Onaj što ima pravilan i nepogrešivo jednak razmak između jedinica,

koje gotovo uvek razdvajaju strofu od refrena.

Onaj što pevuši o koje čemu,

samo ne o našem sveukupnom prepoznavanju.

Onaj što ima vidljivih, a naročito nevidljivih, prepreka,

da zagrli me svuda i pred svima.

Onaj što je prisutan u i na meni,

čak i kada nisam pri sebi.

Da li se plašiš da zaurlaću tvoje ime?

Neću.

Pričam ti priču, 

negujem kosu,

bavim se mnome,

jer valjda tako nije po tvome.

Opciju imam,

lokaciju znam,

plašim se da neću...