Šareni veš.

Zamisli da to je nešto što ti treba,

da nema ničeg između tebe i neba.

Zamisli da ulica je trosmerna,

da uvek putuješ kuda misliš da znaš.

Zamisli da voliš prave ćelije,

što čine tebe i mene masovnije od želje,

potrebe neumorne u smiraj jednog dana bez povratka.

Preteruj u zamisli kad god je to moguće,

jer vazduh usisava sav sok iz srži jedne duše,

pokušavajući da otkloni tegobe tužne,

ne obraćajući pažnju na trepavice mog pogleda

i još uvek čitavog đona, tvog obraza.

Ništa ovo nema smisla.

Sve je pobacano iz vokabulara moga.

Moram te ukinuti zarad sopstvenog izgovora,

da razbijem te u paramparčad,

da namažem mleko,

obučem poliester, 

jer ne gužva se

dok samopuzdano posmatram retrogradnu Veneru 

i tvoju centrifugu...