Aliens.ba.rs

I believe in honesty and spontaneity. I have high expectations and won't play games on courtship.

Između žita i suncokreta, u podnožju zelenila vinove loze sa padina Fruške gore, proteže se salaš, poznatiji kao salaš u malom vrtu. Meseci su prolazili, septembaaaaar, oktobaaar, novembaaaaaaaar, decembaaaaar, januaaaaar, februaaaaar, maaaaart, apriiiiiiiil, maaaaaaj, junjuliavgust, da ako ih dočekam. A onda se spakujem najbrže moguće i pravac Srem. Živela sloboda. Salaš me obuzima svojom toplinom i ljubavlju. Nana, na čelu istog, čini da u tim momentima budem najsrećnije egzistirajuće biće na planeti. Fantasies and heavenly daydreams su se podrazumevali u to vreme. Naročito u ljuljašci, koja se neprekidno pomerala tamo-amo. Hvala Fruškoj gori na konstantnom vetru, mada se katkad ljuljaška i pored vetra teže pomerala. Za to zahvaljujem kalorijama, koje baš u leto bejahu u konstantnom porastu, a i kukovi takođe. Ah ta chain reaction i misli u stilu H.Simpson-a – foooood. I was born to make mistakes, not to pretend perfection.

Nana je uvek želela najbolje za mene, ponekad čak i previše. A umela je sa mnom, nikada joj nisam uspela reći ne. Čak ni kada je insistirala na upoznavanju sa baka Ankinim unukom, mojim vršnjakom, da ako uspemo zajedno voziti bicikl, jer ne ide da tinejdžerka iz grada vozi sama po Sremu, iako je ista, gore pomenuta, uživala najviše u tome.

Pripremajući kafu i slatko od jagoda za nanu i baka Anku, jer se kafa pila blago prohlađena, pitala sam se sa mozgom čemu sve ovo. Odgovor nisam dobila. Preterano izlaganje UV zracima u najnepovoljnijem delu dana dovelo je do obustave malih, ali velikih sivih ćelija. Kolektivni odmor je nastupio. It's summer time, relax yourself.....misao koja je bila na repeat. Čuvši baka Ankin glas, sa ajncerom u ruci, u zemljotresnom stadijumu 3,4 Rihtera i tenzičnim osmehom ulazim u dnevni boravak. Kad tamo, samo njih dve. Bronhi situacija na pomolu. Baka Anka se izvinjava što njen unuk nije stigao. Opravdano je odsutan. Što se mene tiče, može biti doživotno odsutan, rekoh ne naglas i odmah dobih na poletnosti i okretnosti. A fresh wind is blowing through my mind.....i odlazim da nastavim tamo gde sam stala – ljuljaška, osluškivanje prirode, upotpunjeno sanjarenjem jedne punoljetne to be devojke.

This photo belongs to respective owner - Jelena Antić

Bum, tras, šut, lom....odjednom me košmar napada, preznojavanje nastupa, strah ovladava. Hvataaaaaaaj.... Ne trepćem, velika crna, okrugla senka ide ka meni. Sudnji dan me upravo sustiže, meteor me ne zaobilazi. Zahvaljujući prečniku svoje glave, na sreću ne tako velikom, uspevam da promašim meteor i ugledam vanzemaljca. O bože, hoću li se ja probuditi ovog dana. Nikada više popodnevna dremka u ljuljašci.

Vanzemaljac, naročito visok, kose preko očiju, lepljive majice i pantalona pritrčava brzinom svetlosti. Vrištim, a ne čujem se, bežim, a ne pomeram se. Izvini, izvini, izvini...zaista, izvini.... samo je skliznula, prejaku levicu imam, vanzemaljac se osmehuje. Ima lepe zube, pomišljam. Dobro si, brižljivo me pita na jeziku koji poznajem. Dok pokušavam da izustim šta god, istrčavaju nana i baka Anka. Aaaaa.....upoznali ste se. Odlično, najbolje je kad je spontano, mudro zbori baka Anka. Nightmare is actually reality show.

Naglo prekidam pospanost, dolazim k'sebi i uviđam da je vanzemaljac, koji stoji tik uz mene, realno stanje stvari u realnom trenutku. Ok, postiđena sam, ali besna. Zamalo sam izbegla tešku telesnu povredu i to na raspustu. Vanzemaljac.ba, Mostarac u duši, stoji i dalje nepomično, ne prestaje da se smejulji u vidu izvinjenja i namiguje u smislu kasnije ćemo ti i ja to rešiti. Ili sam ja tako čitala grimase. I respect people who stand and speak for themselves. I pričao je, svaki naredni dan mog boravka na salašu u malom vrtu. Šetali, vozili bicikl, učili da pecam, igrali basket, preciznije pokušavali da igramo. Njegova snažna anatomija i belina lica, u kombinaciji sa prirodno šatiranom bojom kose i izraženom žilom mudrosti na čelu, zaista je delovao nestvarno, nekako vanzemaljski.

Oduvek sam se trudila da budem okružena toplim ljudima, ljudima koji umeju zbijati šale, koji znaju udeliti kompliment i koji umeju da me nasmeju do suza. To leto je bilo prepuno smeha i topline. Razvijao se jedan harmoničan odnos, u to vreme meni potpuna nepoznanica. Jedino što sam tada znala je neviđeni osećaj prijatnosti blizine njegovog tela, nežnosti njegovog ''udarca'' po kolenu, ramenu ili u stilu give mi five. Imali smo posebnu povezanost, razumeli smo se i bez reči. Umeo je po čitav dan da priča o sportu i umetnosti. Bio je spoj nespojivog. I mnogo, ali baš mnogo mi se dopao. A da bi se energija održala prema zakonu o istoj i u stilu manjak znanja, višak samopuzdanja, rešila sam jednog dana da progovorim i ja. What is on my mind and heart is almost instantly on my lips. Vidi, uh kako mrzim taj imperativni početak, imam bojazan da saopštim nešto, jer se plašim da ne izgubim prijatelja, 'cause, once I have feelings for someone, those feelings will always be there. Ma, drugarice, odsečno govori moj drug zemaljski, ovaj dan, ti i ja u njemu, ovaj mali vrt, može imati samo happy end, samo tako i nikako drugačije, jer to je sudbina, ne?! Sve znam. Umeo je i to vrlo vešto da uravnoteži situaciju koja preti da izmakne kontroli. I poljubio me je. Jako, zvučno. U obraz. I was sad, but I was smiling. To se živi. A sutra se putuje, drugarice. Do sledećeg leta,a možda i pre, govorio je ne skidajući svoj vanzemaljsko lep osmeh. Farewell smile. Oproštajni osmeh od letnjeg sunca, od suncokreta, od mesečine, od sadašnjeg trenutka.

Sledeće leto se pretvorilo u naredno, pa u ono nakon toga.

Danas, nakon decenijskog leta, zahvaljujem njegovoj nepogrešivoj intuiciji o velikom prijateljstvu, jer da to nismo, bili bismo prosečni ljubavnici. Danas delimo optimizam, isto kao nekada, oduševljavamo se pronalaženju lepote u svojim iskustvima, gnušamo se sukoba, a fleksibilnost, prilagodljivost, kultivacija znanja i korišćenje razuma are at the top of our priority list.

Živimo u različitim vremenskim zonama i povezujemo se preko trepćućeg zelenog kružića, jer to je sudbina, ne?! Oh, we're aliens.