G.O.

Stop! Hold on just a minute! I’m actually happy right now and that’s only matters.

You know that happiness waits for one thing: the right moment. A ko umije njemu dvije, ne?! I sreća i pravi trenutak, a to je Italija i g.o. (godišnji odmor). Couldn’t wish more. Bongiorgno, bonasera, ciao bella, grazie, dok vežbam ispred ogledala svoj bogat italijanski vokabular, pevam sve u šesnaes’. Naravno, uredno upakirana, jer to nije problem, au contraire, to je čist plezir. Seashopping je na vreme urađen – nekoliko kupaćih kostima, čisto za razbijanje monotonije na plažama, a i na fotografijama, beli pamuk i lan u raznim oblicima, trakaste sandale u flat varijanti u bojama medalja (gold, silver, bronze), asesoar za razne delove tela – oči, ušne resice, ručne, nožne zglobove, širok osmeh, free spirit....mhm, mislim da sam ready to go. SaputnicAna me informiše da sa predznanjem kročim na željenu nam teritoriju. Vidi, bukirala sam nam vodiča na par dana, čisto da se brže asimiliramo, ushićeno saopštava saputnicAna. Molim, kako?! Čemu sve to, pa mi se prezivamo avantura, ne?! Ma daaaaaj, na temperaturi preko četrdesetice sa istim tolikim procentom vlažnosti, mislim da je bolje da se domorodac preznojava prilikom objašnjavanja pre nego ti, draga moja avanturo,objašnjava učiteljica učeniku. Kad dvaput razmislih, treći put presekoh: Ostavljam znojenje domaćinima. It might seems I have big ego, but I’m just really confident...and too flexible, so, signore tourguide, you’ll unexpectably steal the show :))))

Nakon stodvadesetominutnog leta, sirene pristižu u Sorento, a vozač previše rashlađenog vozila ume sa sirenama. Kancone u pozadini, krivudava vožnja Napuljskim zalivom duž Tirenskog mora stvara onu zadovoljnu mukicu u stomaku. Pristižemo u osunčani hotel utemeljen u stenama, da se smrzneš od prirodne lepote. Recepcionar nas obaveštava da nas Enriko, naš vodič, čeka u obližnjem kafiću Enriko. Dakle, nađimo se sa Enrikom u Enriku. Početak go-a je obećavajuć, pomišljam.

Savesne turistkinje dolaze u dogovoreno vreme na dogovoreno mesto. Tu zatičem un Miracolo in musica, jer tako piše na ulazu restorana posvećenog Enriku, ali Karuzu. Nema, a oduševljena obilazim svaki kutak restorana, saputnicAna traži Enrika, a support nam je Karuzo na gramofonu. Dok u njišućem stavu razgledam fotografije i pokušavam da uhvatim delić Karuzovog života, kao na informacijama železničke stanice, stiže obaveštenje – right now, you’re listening ''Torna a Surriento'' and you’re moving your hips exactly as it needs. Naglo se ukočim, okrećem i spoznajem da je obaveštenje upućeno meni, a da davalac istog se približava tako da ne stižem da budem ni nervozna, ni nespretna, ni pripremljena, osim da oči stavim u položaj najveće otvorenosti, a osmeh u položaj najveće ukočenosti. This world is filled with adventure, experience and, most of all, full of hope. Tako da se nadam da ću te upoznati, ne prestaje davalac obaveštenja. Ja bih da sednem, ali plašim se da ću omašiti stolicu, pomišljam. Tako da u vertikalnom položaju uspevam da izrazim svoje oduševljenje koncepcijom restorana. Moj deda i Enriko su bili veliki prijatelji. Ja pokušavam da održim to prijateljstvo i dan danas. Moje ime je DJoni....dobrodošla. Drago mi je Džoni....Ne, ne, ne...dok si ovde moraš naučiti izgovarati meko Dž. I tako sam smekšala. Obično pravim čvrstu vezu sa spontanošću, ali ovog puta DJoni je imao ubetoniranu konekciju sa istom.

Dok sam ispijala svoju premijeru Lacryima Christi počela sam intezivno da razmišljam da li je sudbina stvar slučajnosti ili izbora. U tom me saputnicAna prekinu, saopštivši mi dogovorene obilaske Napuljskog zaliva. Ah, da, ja sam na g.o. Dakle, arrivederci mozak.

Amalfi, Positano, Minori, Maiori, Ravelo, Capri, sve poslastica do poslastice. Osećala sam se kao noblica međ’ noblesom, odn. kao napolitanka sa lešnikom i prelivom od čokolade međ’ tortom Caprese. Ushićene do tačke ključanja odlazimo do luke, gde nas čeka ili bi trebalo da nas čeka Enriko. Kad ono, ču’š, ne samo Enriko, nego i DJoni. Pokušavam da sakrijem zadovoljstvo, ali me živac iznad usana, koji ne prestaje da đuska, odaje. Njih dvojica, osim što su Italijani iz istog mesta i poslovni prijatelji su, a saradnja traje godinama. Enriko vodi grupe, a DJoni zavodi grupe :)))) i izdaje jahtu, da ako se zaliv može doživeti i živeti (bar na nekoliko dana) u potpunosti. I hate routines and expected expectations but this was beeeeyooond my expectations. 

Photo by Mila Panov 

Jezdili smo zalivom, a jezdili smo i ka prisnosti, mada opet dovoljno centimetara udaljeni, da svaki detalj na licu uočimo. On, dobro potkovan dugom istorijom zaliva i pričama sa Tirenskog mora, bio je za koju stotinku brži od našeg vodiča, a ja se nisam bunila. Šta više, navijala sam. Slučajno ili namerno se u pozadini čuje kako Karuzo savršeno intonira kompozicije, a meni namerno prija. DJoni, kasnije će se ispostaviti da je to nadimak, jer podseća na Džoni Depa iz perioda zabavljanja sa Vinonom Rajder, sanjivih očiju, izraženih jagodica da pojača muževnost, nonšalantno, onako nezainteresovano, a opet snimajući svaki moj pokret, mig ili grimasu, raspaljuje po istoriji i godinama kao na kvizu. Ok, razumela sam da prisustvo Sunca, Merkura, Marsa, Venere, a možda i još neke planete, u mojim astro poljima su odlična kombinacija željenog i ostvarenog.

A onda nagli prelaz iz istorije u prezent. Imaš najlepšu oblinu koju sam do sada video, progovara sa pogledom ispod obrva. U redu, došli smo do curve i šta dalje, pitam se. Tvoju oblinu na obrazu kad se nasmeješ tako slatko, preseca mi misli DJoni. Istog trenutka nameštam svoju oblinu. Reči pune šećera u slanom vazduhu u pravom trenutku. I’m a vacuumer for cute words. Neodoljivo, nestvarno i još mnogo toga  što počinje sa NE, ali DA....leto je, sunce je, more je i ja ne skidam svoju najlepšu oblinu, jer nemam razloga za to. A i DJoni mi ne dozvoljava.

Tih dana sve je bilo un Miracolo. Hodala sam po najfinijem pesku posutom zlatnim prahom or Johnny sparks my imagination. Delovalo je kao san, ali nije. Nekoliko dana me je delilo od močvare realnosti, pa sam rešila da se prepustim i častim svoja čula. Sve je bilo odlično upakirano – vino, mocarela, šunka, pasta, tajnovita mesta poznata samo domaćinima, a i ponekom gostu i sve miriše na longterm friendship ili.......samo da ne bude only ship :). Priznajem, možda deluje previše kitnjasto, ali uzburkano more, uzburkane blizine i daljine, uzburkani hormoni, sve buja i raste. A DJoni je sve, samo ne predvidiv, because life that is so predictable makes you feel pathetic.Ispoštovana bejah do kraja g.o.

So, bella, Sorrento connects people. Pruža ruku, ljubi u obraz, uz neizbežni šapat. Sudbina je i stvar slučajnosti i stvar izbora. 

Moj izbor u tom momentu bejaše – Arrivederci DJoni.

P.S: DJonijev šapat u vidu kriptovane poruke, sa željom za bezbednu razmenu i skladištenje informacija, upravo dekriptujem. Kao veliki ljubitelj biciklizma, poželeo je giro de Serbia u vreme opalog lišća, a ja se moram naći vozaču u periodima dehidratacije kao prekopotrebno osveženje. Čekajući i iščekujući jesen.