Hiljadu zašto?!

Everything and nothing, beautiful and ugly, physical and philosophical, vivacious and loud. Yes, I still love you. Yes, I still care about you. Yes, I still think about you. But no, I don’t want you back.

Dok treniram konflikt između tela i glave, ponajviše pomažem drugima. Ne uspevam da zaustavim taj sukob, da uspostavim balans. The worst battle I have to fight is between what I know and what I feel. Da ostanem bez glasa, mogu. Da pobegnem, ne mogu. Cela moja memorija o tebi je na constantly repeat. That unforgettable smile, those sad eyes, soft skin, plushy lips. Još uvek greješ moj vrat svojim dahom. Još uvek mi odzvanja tvoj glas i tvoje tako dobre laži, koje su iskrene. I podsećam se detalja o meni za koje nisam znala, a koje si zumirao uvek i gotovo nepogrešivo. I odmah se stvaraju beznadežni klimatski uslovi, temperatura počinje da biva nepodnošljiva, a krajnji ishod beznadežno neponovljiv.

Molim te, ostavi me na miru. Napravi mi amneziju. Ne diraj mi sadašnjost. Počinjem da ludim. Suviše mi je hladno. Tako srećna, tako voljena, a sada? Zašto?! Reci mi šta se desilo? Zar ne misliš da smo se drugačije sreli, bilo bi ranije sve?! Ti si baš neki srećan čovek. Ja?! Ja kad se zaljubim, meni ti ne izlaziš iz glave, stomaka, prstiju, osećam te svuda. Moje jutro, dan, veče, leto, jesen, zima, proleće, ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak, subota, nedelja, moj svaki radni dan, svaki državni praznik, svaki shopping night, svaki pogled, dodir, svako ćutanje, svaki san, a i java....sve to, a i mnogo više u paralelnom univerzumu, bio si ti.

Zašto?! Zašto si od tako dobrih nas napravio tako loše ti i još gore ja?! Kuda si nestao? Kada je postalo too much and enough is enough?! Zašto je ekvatorski toplo najednom postalo sibirski hladno?!

A tako smo se lepo apsintovali od ljubavi. Na početku je sve bilo tako uobičajno izvanredno. Slučajni susreti namerno su se dešavali. Promocija knjige, koja je bila u skladu sa našim društvenim načelima i normama. Obavezno se obući kako moderna sadašnjost diriguje, pokazati vikipedijsko znanje iz opusa zvezde večeri i uključiti se na umereni mode. Sve to bejaše ispoštovano do treće tekućine. A onda je sve postalo kežual, pa i rečnik. Upoznali smo se kod vegetarijanskog ajncera. Priznaj da su krekeri sa kozijim sirom bili highlight večeri i najveći afrodizijak. Ispostaviće se kasnije da su u pitanju bile lude koze, jer te noći ludiranju se nije nazirao kraj. Bio je to jedan un tremblent de terre. Prosut si bio svuda po meni, okupana bejah u tvojim sokovima, okupirana tvojim ekstremitetima.

Drugi stepen apsintovanja od ljubavi bio je koncert i ponovni slučajni susret sa namernim ishodom. Kapaka nezatvorenih, zenica u najvećem prečniku, skenirali smo se, valjda da shvatimo razlog dešavanja gorepomenutog potresa. Oh da, bilo je tu milion valjanih razloga za ponoviti sve isto sa prethodnog uzvišenog event-a. Nijednu zamerku na predstavljeno mi telo ispod fluorescentnog svetla nisam imala. Nisi ni ti, sećaš se?! Imali smo nadljudske sposobnosti, znaš. Uspeli smo odraditi predigru na priličnoj udaljenosti, u sred šutke, koja se odigravala oko nas, a nas je to još više palilo. Bio si šećer pravi. Dodavao si se lagano, uz hladnu vodu i polako, sistemom kap po kap, dolivao si se u meni da pojačaš apsintovanje. Tada su krenule da se dešavaju ili da mi se priviđaju čudovišne stvari – life events such as: hiking, biking, walking, eating, drinking, dancing, smiling TOGETHER, and you know, fucking.

Izdržala sam sve to do završnog stupnja apsintovanja od ljubavi, kada počinješ da uviđaš prekrasne, neopisive stvari. Rečnik manje poznatih reči u vidu ljubavi, želim da te ne ispustim uvek nikad, jer ne želim da te propustim nikad uvek. Zatim, nepoznati događaji u vidu upoznavanje sa pojedinim članovima pripadnika grupe porodica, prijatelji i zajednički odlasci na svakojake radosne svetkovine. Ma samo nek‘ je veselo, nek‘ vuče na radost.

A navika je čudo, zar ne misliš?! Navika mi je unosila dah u život i oduzimala dah od lepote življenja sa istom. Nikada ti to nisam rekla, pa možda nije zgoreg da napomenem sada, ti si pravi ekspert za kićenje mog života. Ne samo u vreme praznika, nego tokom čitave godine. Znaš tačno da je floral print must have.

A zašto me nisi upoznao sa još jednim modnim trendom?! Blokirati nečije pozive, ne javljati se na poziv sa mog broja, ne pojavljivati se. Nisam znala da je iščezavanje takođe must have.

I zašto ti još uvek nikako da iščezneš iz moje glave?!

I zašto se osećam tako jednotrećinski?!

I zašto mi srčani mišić deo po deo atrofira?!

I zašto sve zvuči tako nemo?!

I zašto smo od Nada na srpskom prešli na Nada na španskom?!

I zašto U3 Stefansdom čekam satima, a ustvari čekam svega 65 sekundi?!

Da li idem kroz život, bežim od života ili rastem kroz isti?!

This photo belongs to Mila Panov

Gledam sve te korisnike metroa i pokušavam te ne pronaći u njima, jer želim da buduću godinu ne dočekam sa prošlošću. Dokopam se do Hofburga, posmatram tu slatkoću od ukutkanosti, prazničnog raspoloženja, svetlećih krovova, market placeva upotpunjenih božićnim džezom i kuvanim vinom. Bajkovita atmosfera potire promrzline po nosu i prstima. Obnavljam osećaj pripadnosti. Ispijam vino, pokrećem organizam, ugrejana mi je svaka ćelija, počinjem da uslikavam autentičnost koja mi se prikazuje.

Jafice, Jaficeeee.... oh, bože, počinjem da čujem njegov glas i ime koje mi je nadenuo. Uh, prošlosti, odričem te se. Jaficeeeee, ej Jaficeee...pa ja sam bre. Uši mi se pumpaju, gasi mi se pred očima, govorim sebi, ne okreći se, ne okreći se zato što...........okrećem se.

Strah od sletanja

Don’t go back to yesterday, because you were a different person then. Don’t fake your smile, just keep on the real one.

U moru reči, brojeva, listi, logike, analiza, boja, sanjarenja, imaginacije, 3D slika, raznoraznih ritmova koje moj mozak svakodnevno pušta u proizvodnju i nestrpljivo čeka finalnu obradu, katkad se događa da čitav sistem bude zaražen. Bitni i manje bitni događaji, ponekad i nebitni, me opkole, vežu me i ne daju mi uteći im.

 I dok sam tako selektovala događaje, nesmotreno sam pustila da se jedan desi. Neprimetno, gotovo nečujno, ušunjao si se, šćućurio tu kraj leve pretkomore i ne puštaš me da normalno dišem. Au contraire, ubrzavaš pulzacije, uzimaš mi vazduh, a meni se to, zapravo, sviđa. U redu, zaista je u redu. Loše te kapiram. Prišao si, a zapravo nisi hteo. Pričali smo, a ustvari nije trebalo. Dao si mi ispravan broj telefona, a potez je bio pogrešan. Sve je to u redu. Ali, nije u redu da se naši laktovi čitave večeri dodiruju, a ja osećam da mi telo vibrira, da mi ubrizgavaš neviđenu količinu energije od koje se vlažim do besvesti. E, to već nije u redu.

Razmenili smo nekoliko prosto proširenih poruka, u vidu do druge desetice. Upoznajemo se, mislila sam. Dopalo mi se ono što sam viđala na ekranu svog telefona. I dok je pisalo ‘‘ ‘ajmo na brzinu da se pomazimo?!‘‘,ja sam čitala ‘‘ ‘ajmo da prošetamo, popijemo kafu i uživamo u jeseni zajedno‘‘. ‘‘Večeras sam nesrećno pijan, usreći me‘‘. Ja čitam ‘‘Srećo moja, večeras mi jako nedostaješ...ljubim te‘‘. I želela sam, ah, žarko sam želela da to bude do beskonačnosti. Viđali se jesmo, mazili, ljubili, isprobavali sedišta tvog auta, Petrovu vikendicu i Nenadov stan,  dok je bio službeno odsutan. Nemoj misliti da sam totalni ludak i čudak, jer pamtim sve te lokacije, naša svratišta. Meni u suštini nije bilo bitno gde i kada, samo da smo 1 + 1 = 1. Tvoj razum i moj razum, tvoje telo i moje, tvoje srce i moje srce, tvoj osmeh i moj, tvoje ruke i moje ruke. Sve to da bude jedno. Leva strana mozga kaže da su to puki brojevi. Desna strana kaže da je to imaginacija i daydreaming. A ja kažem da je to logika. I sve besmisleno je imalo smisla. I sve nemoguće je počelo da biva moguće. I svaki san postajao je java. I sve to kada smo jedno. Priznajem, inficirana sam tvojim telom, dušom, pogledom, dodirom, rečju, koja se u tim trenucima činila topla i ljubavna, a zapravo tako obična i beznačajna. Virus kojim sam inficirana nikako da bude izolovan.

If I truly love someone, then the only thing I want is for him to be happy, if I have never been with him. Technically I’m single, but my heart is taken by someone I can’t have.

This photo belongs to respective owner - Jelena Antić 

A ja nikako da se refokusiram. Potpuno mehanizovano ustajem, odlazim na posao, obavljam sve te dnevne aktivnosti i obaveze i u svakom trenutku, u svakom uglu, u svakom kafeu, restoranu, pozorištu, bioskopu pokušavam te pronaći. I onda se sretnemo u Tvrđavi, ja sa društvom, ti takođe i dodirnu nam se laktovi, ali ne i pogledi. Bez obzira na to, ja i dalje osećam magiju, telo vibrira čim te omiriše, čim oseti parčence tvoje kože. Ta senzualna čarolija se pojačava i želim da se nikada ne prekida.

Srećna sam, a zamišljenog izraza lica sam, katkad odsutna i gotovo uvek nevidljiva. Prijatelji su tu, a ja odbijam da budem tu. Želim da i dalje doživljavam taj fast sex, outdoor and sex that is a little bit rough, jer ti to voliš, uživaš beskrajno u tome. Neobjašnjivo, ali ti si zlatna zvezda mog života. Možda zbog stanja svesti u kom se predugo nalazim ili zbog toga što ne slušam šta mi glava šapuće, već milioni leptirića koji prave cunami u trbuhu.

Ti?!. Ti si me izgustirao.

Ja?! Ja nikako da se promenim onako kako želim da se vidim. Nikako da uskladim sebe spolja i iznutra. A jedina istina je da imam strah od sletanja, strah da sebi iskreno odgovorim na pitanje – da li sve ovo zaista postoji ili je puka želja za postojanjem istog?!

Verujem da je tvoje postojanje u mom životu, preciznije postojanje tvoje slike u mom biću svrsishodno, da sve ima svoj logičan sled. Jer, nakon te slike, čistilišta kroz koje prolazim, sledi, ili se bar tako nadam, osvešćivanje.

Moram se sabrati. Moram se spoznati do postizanja spasenja – iskonskih, magičnih četiri slova S. 

Samo Sam Sebe Spašavaš.

Krećem! Odmah?! Sada?! Od ponedeljka?! Ma nemam pojma, samo da sletim.

Kalup

Excluding mental boundaries, you’ll enter the comfort zone for sure. That performance will relax your muscles,  gray cells and, of course, stretch your lips to the limited editon.

Dok je igrala rokenrol cela Jugoslavija i nothing else matters, što bi značilo fajront, mi rookie-jevci smo uveliko pravili planove za naredni vikend i nova poznanstva stanovnika velikih akademskih ustanova. U tom periodu odrastanja, stasavanja i sazrevanja, tridesetdevetka crne boje bejaše ta brojka, sa sedmicom u štiklama i dobitna kombinacija suve elegancije se postizala. Ispijala se đus-votka, za studentariju najbolji miks željenog i ostvarivog. Pomućen um zagarantovan. Nakon drugog, do kraja isceđenog, čarobnog napitka lovim pogled i nisam više žedna, nisam ni gladna, ne piški mi se i želim da smo jedno drugom početak i kraj. On na javi, a kao oslikan u mojim snovima. Auuu, zaista votka pomućuje um, pomišljam. To je prva od dve stvari o kojima sam u tom momentu razmišljala. Druga, mnogo bitnija, je bila kako doći do tog visokog, stasitog, sivih očiju, brade stare tri dana, cigarete koja mu tako šmekerski stoji, targeta. Društvo, kojim bejaše okružen, nisam ni poznavala. A i kako bih, kada sam u toj ustanovi svega dva meseca. Ispostavlja se da nije bilo ni potrebe. Targetirali smo se uzajamno, uz pomoć moje sedmice u štiklama.

Nova lica se u ovoj pomračini teško uočavaju, ali novo lice sa tom visinom je praktično nemoguće promašiti. Reših da jednom novom licu poželim dobrodošlicu i da što kraće ostaneš u ovoj ustanovi, govori tako skladno ii ravnomerno sa životnim iskustvom, u ono vreme zaprepašćujuće velikim. Hvala za svaku konstataciju i dobrodošlicu, pokušavam da ne zamucnem, ali me neiskustvo izdaje i krećem da štucam. Hahaaha, novo lice je i spontano, dva u jedan. Pa ovo je fenomenalno, ne prestaje da se smeje. A ja ne prestajem da štucam, crvenim i neuspešno prikrivam to. Nemoj suditi po ambalaži, nekako uspevam da izgovorim rečenicu u celosti bez štuc prekida. On se i dalje smeje tako srčano, da pomisliš da si bolji komičar od Mr Bean-a. Ok, darling, you beam lika a ray of Sunshine and I would like to look at you over and over again. Please, keep on smiling and do nothing else. Đus-votka always pravi taj miks maternjeg i stranog jezika u mojoj glavi. Priča se toliko raspršila da su naši glasovi odjekivali u bučnom klubu, tačnije u klubu koji je nekada bio bučan, jer smo ostali sami. Stavili smo katanac i uputili se u nepoznatom pravcu. Nije ni bilo bitno kuda, samo da se priča ne prekida. Ispostaviće se kasnije da je to period koji me je izmestio i zapečatio.

If it is bad, it’s experience for me. If it is good, that’s amazing for me.  Svaka pauza između predavanja započinjala je kafom, a završavala se smehom do suza. Društvo uživa u njegovom prisustvu, jer odiše toplinom i srećom kao takvom. Mislila sam da su to dovoljne premise za ljubav. Ali on je bio više od druga, a manje od ljubavnika. Osim tog razoružavajućeg pogleda, najnežnijeg dodira na sebi i po kojeg poljupca i mirisa moje kose, ništa više, a ni manje se nije smelo očekivati. Ja se moram negovati, čuvati i voleti zauvek, a trenutak nije pravi. Tako mi se objašnjavalo u ozbiljnim razgovorima koji su se katkad vodili. Tada na kratko upadam u vrtlog sivila, ali samo na kratko, jer sama njegova zabavna, iskrena i slobodnog duha pojava me istog momenta ubacuje u vrtlog strasti, sanjarenja i nezaustavljive mašte. Meni je izgleda to bilo dovoljno za potvrdu vrednosti svoje ličnosti.

Što se tako naoblačilo kod tebe, brižljivo, kao i uvek, pita. Ništa senzacionalno, osim što nisam položila matematiku 2, dok izgovaram nesvesno zabacujem glavu u njegov rameni pojas i već mi se razvedrilo. Hej, da pođemo mi, energično  mi preseca misli. Molim, kako, mislim, ovaj, kuda? Zbunjena ja.

Kud bilo, samo da smo u koraku, nikako u raskoraku. I tako zajedno prkosimo kiši, vetru, snegu. Because, darling, I have the sense of adventure. I always know the place that you want to go to.

I odvodi me na basket kod filozofskog fakulteta. Ja navijam ludački, grickam semenke, jer hranim se brzo i lako i potpuno zaboravljam na početak dana. Bejahu to bezbrižni dani, a on moj superheroj. Fakultetski život nije mogao bolje početi.

Masovni pokušaji da se nametnem drugačije, da se moja pojava podigne na višu instancu, imali su gimme five završetak. Previše ortački. A on, ljubavni film sa elementima drame. Akademski parti se dešava. Cela ekipa je tu. I najbolji provod je tu. I naravno, sve se dešava s’razlogom. S’razlogom je struja nestala, a vriska i cika nastala. Restriktivne mere su tada bile aktuelne. Najuporniji su nastavili da interpretiraju na suvo nestale kompozicije. Mi smo nastavili smehotresnu terapiju na neviđeno. Bili smo romantičari modernog doba. Stižu baterijske lampe i agregati. I onda se moj svet u boji gasi. Ugledam mog ortaka, mog superheroja, moj oslonac, moju tihu patnju u ljubavnom zanosu sa, kasnije se ispostavlja starim licem, njegovom tihom patnjom. Milija joj je ime. I milija i draža. Sva u komparativu. Tu noć sam dugo prevrtala u svojim košmarima. Milija i draža bejaše njegov sijamac. Nigde bez Milije. A ja?! Ja sam trčala, a nisam žurila. Verovala, a nisam sudila. Osećala, ali nisam padala. Ispod višeslojne patnje, ja sam, zapravo, rasla, napredovala, prevazilazila. Možda nije bila realnost, ali mogućnost sigurno jeste. Kontakt se gubio, ali se nije izgubio. Očigledno to oboje nismo želeli....

 

This photo belongs to respective owner - Jelena Antić 

Dok, naizgled, pažljivo slušam izlaganje svojih poslovnih partnera o optimizaciji sagorevanja u ložištu kotla pomoću nesimetričnog sistema dodavanja sekundarnog vazduha, ja ustvari strpljivo čekam da se download-uje viber, ne sluteći da će me te inovacije upropastiti. I onda, kao iznebuha, se pojavljuje neko, koga sam zaturila u kontaktima, ali zaboravila nisam.

Ohoho, pa da li je to novo lice na viberu. Pa, dobrodošlo novo lice. Čitam i ne verujem. Ohoho, pa jedno veliko zdravo. Čekalo se deceniju, uzvraćam. Što deceniju?! Pa ove inovacije nam omogućavaju neprekidno druženje, kao nekada. Potpuno je ubačen u virtuelni svet. Ha, nisam znala, pišem iskreno. Ha, ja ću biti tvoj priručnik za pravilno korišćenje i upotrebu vibera.

Da li zbog rutine, stagnacije ili dosade, ali sam ortaka pustila u svoj novi život, virtuelni. Za početak. Ali viber je čudo. Neprestano me obaveštava o pristiglim porukama. Moj ortak neprekidno šalje poljupce, srca i ostale stikere. Stikeri ovog sveta, ujedinite se!!!!

Joj, pa fenomenalno je to što si pristigla ovde. Biće kao nekada, smeh bez razloga, konekcija neprekidna. Uh, baš se radujem. Viber stručnjak me bombarduje bez prestanka. Nastupilo je svakodnevno, petnaestočasovno dopisivanje, sa pauzama u vreme spavanja. Osećala sam da sam restartovala svoj život. Očigledno mi je nedostajao omiljeni deo istog. On, kao indigo, preslikavao se ponovo. Ustvari, uvek je bio tu, nije bledeo. Samo je novi datum i godina. I ponovo mi je mozak zagolican i sat pomeren unazad. Vratio me je na letnje računanje vremena, da dan duže traje. Prija mi. Preciznije, želim da vrištim, ali se suzdržavam.

Kad se gledamo?! Ne želim više da te zamišljam, energija izbija, kao i uvek iz svake njegove pore, a sada i iz poruke. Pijemo kafu kad se dogovorimo, odgovaram ortački. Žudim za odmah?!   

Deceniju kasnije miriše isto, isti osmeh, isti šmekerski stav, iste cigarete, isti zagrljaj i poljubac kroz kosu. Mirišeš na ljubav, mila moja. Slutim vatromet.

Misliš, milija?!, morala sam, bilo je jače od mene.

Ma najmilije, najdraže moje staro-novo lice, ne predaje se on.

Dešava se vatromet, tajfun, tektonski poremećaj, a daljinski upravljač je kod njega. Uporno smo na discovery kanalu, a u mojoj glavi je history chanel. Slike se vraćaju, ljubavni film se reprizira. Tačnije, sada mu je premijera, jer se upravo sada dešava sve po prvi put.

Da li zbog potrage za smislom ili želje da demantujem svoj karakter, prekidam nas u zanosu.

Hej, lepoto, gde si nestala?!, pita me u blago nesvesnom stanju.

Hej, ti? Čuješ me? Taman preživim te, a onda se pojaviš, kreneš da me diraš, cepaš na  rezance, stavljaš na kuvanje do ključanja. Operacija uspela, mozak prokuvao,izgovaram u jednom dahu bez zamuckivanja i štucanja, jer iskustva imam. I nastavljam, ne možeš me oduvek želeti, trebalo je tada.

Uporno pokušavam da obujem dugo željene i omiljene cipele, ali je ostao broj tridesetdevet. Ja sada nosim malo veći kalup, četrdesetjedan. Tesna mi je tridesetdevetka i stvarno sam besna.

On gleda na nas kakvi bismo mogli biti, a ja gledam kakvi, zapravo jesmo. Moj prezent i njegov potencijal su u opasnom neskadu.

Predugo me je žuljao.

Jagode u grlu

Strawberry bubblegum, strawberry icecream, strawberry cupcake, strawberry with champaign. Slatko, divno, bajno, krasno....ne postoji dovoljan broj sinonima za dočarati taj jagodasti bite.

Započeli smo kulturno, jednostavnim zdravo, dobar dan, kako ste. Bio je to susret jedan na jedan, dva zelena vs. dva plava oka, iskustvo vs. još veće iskustvo, želja vs. požuda, strast vs. skidam te pogledom. Tender se završio.

Unknown sender: Ušla si u prostoriju i potpuno hipnotizirala istu, zajedno sa mnom. Video sam kontakt osoba na obrascu ponude i zloupotrebio službeni položaj.

I, myself, me: Hypnose-Lancome hypnoses the environment.

Unknown sender: Šta god da je, omamljen sam skroz.

I, myself, me: Verujem. I ja volim tu parfemsku vodicu. Prijatno veče. Pozdrav.

Unknown sender: Hvala, ja bih umesto pozdrava napisao nešto drugo na PO. Npr., poljubac.

I, myself, me: :*

Pristala sam, a ne stigoh ni da trepnem.

He, himself: Sunčani poljubac za sunčano jutro.

I, myself, me: Zahvaljujem, priznajem da omamljuje.

He, himself: Ja se nekako danas osećam drugačije. Pored toga što sam hipnotiziran, čini mi se da sam upao u vrtlog tornada. Nije smrtonosan, samo je smrtonosno lep. Pokupio je sve lepo u svoj vrtlog.

Nesmotreno ili namerno upadoh i ja u vrtlog jednog neobičnog i dugačkog sms razgovora. Nesmotreno ili namerno, nije mi se izlazilo. Previše mi je godilo, jer, pre svega, ugađati sebi. Brutalno jednostavno su se izgovarale, ups, kucali razni pridevi na račun mog izgleda i pregršt glagola na temu šta bi se sa mnom radilo, na meni, a i u meni. Vujaklija, drugo prošireno izdanje u najavi.

He, himself: Brzinom svetlosti šaljem poljupce anđeoskom licu, predivnom telu i najnežnijem dlanu koje moje ruke dotaknuše. Očekujem te danas na potpisivanju ugovora.

I, myself, me: Hvala Nivei što postoji. Treniralo se u poslednje vreme da se dostigne željena figura, a lice se razvlači u osmeh, jer, hej, ugovor se potpisuje. Ljub.

Ne znam čemu ovo ljub., ali bejaše delivered.

He, himself: Ok, samo da ti kažem da vreme leti. Ja sam pilot, private jet samo za tebe, medu moj, uskoro....veoma uskoro.

Neobjašnjivo, da li zbog niskog pritiska ili niskog libida, ali delovao je kao infuzija fiziološkog rastvora, da razbistri um i pojača želju. I usually ignore small feelings, because I don’t want to get emotional. Ali ovo je prijalo do bola i želela sam da potraje. 

I, myself, me: Hypnose i ja stižemo za desetak minuta.

Ulazim u prostoriju za poslovne partnere, a tamo vrvi od testosterona. Svi u glas dobar dan. Svi se smeškaju, on ponajviše. Svi progovaraju, on reči bez. U redu, dešava se. Dođe katkad do blokade, ali kafa u dvoje rešiće probleme. Ugovor se potpisuje. Svi u glas doviđenja. Dvocifren broj pogleda na meni. Stižem do auta, stiže i sms.

He, himself: Krv mi je uzburkana, nemam objašnjenje.

I odmah zatim sledeći. He, himself: A da se ti malo pozajmiš meni. Danas, sutra i svaki naredni dan, a i noć?!

Gledam, u neverici sam. Ovo se ne dešava. Okrećem se na parkingu da ako mogu uhvatiti neku skrivenu kameru. Ma ne, mora biti da se mobilna telefonija šali sa mnom. Sigurno imaju akciju ovog meseca koliko ste laki ili teški. E pa, laka sam. I’ve leaped into another reality. I uključujem se u akciju meseca.

I, myself, me: Predložiću te za dodelu nagrade za nesebičnu podršku i veliki doprinos mobilnoj telefoniji.

He, himself: Divno izgledaš, tvoj osmeh je classic, it goes with everything.

S’obzirom da se naša želja, požuda i strast dešavala preko ekrana, reših da prekinem ekranizaciju i potrošim koji impuls. Međutim, nisam uspela. Odzvonilo je do kraja i to više puta, ali avaj.

I, myself, me: Nije u redu da zapališ situaciju, a odmah, zatim, staviš na silent and ignore

Nakon 75 sekundi stiže odgovor. He, himself: Lepoto, ma kakvo ignorisanje, bejah zauzet. Ti si najslađe, ti si moje omiljeno biće. Obožavam te slatkoćo, jagodice moja. Ja bih da te gledam, diram, ljubim večeras?!

Pomišljam, oboren je rekord. Obožavana sam za, do sada, neviđeno kratak vremenski period. Mada, kada dvaput razmislim i nije tako kratak. To su sati i sati ispisanih redova. Jeeeeeeee, ulazim u Ginisa.

I, myself, me: If it happens once with you, it’s a mistake. If it happens twice, it’s a choice.

He, himself: Kupim te večeras ispred tvoje zgrade.

Tačno u dogovoreno vreme bejah nacrtana na dogovorenom mestu, sva ulickana i umišljena, prepitujući se u sebi dovoljan broj tema za prvi razgovor, because details are most important part of my character. Ulazim u auto ozarenog lica, zatičem još jedno ozareno lice, izgovaram dobro veče tako glasno i jasno, a ponovo tako nečujno, jer me Jazzanova sa cd-a nadjačava. Mislim, ipak je to bend, a ja sam solista. Vozimo se sa povremenim pogledom i neprestanim osmehom. Muzika se ne utišava.  Zaustavljamo se, meni ništa nije jasno. Parkiramo se, valjda smo na pravom mestu. Zbunjena sam, pokušavam da osmislim pravu rečenicu za početak večeri. Međutim, umesto prave rečenice, dešava se prvi poljubac. Odmah, zatim, drugi i treći, pa svaki sledeći. Pokušavam da se setim razloga zbog kojeg sam baš tu, u autu sa njim. Usporavam, a ustvari sam spremna da probam, da priđem malo bliže i uletim u kavez tasmanijskog đavola. He dresses me down imediately. We were enjoying into each other so loud. It was one great unspeakable fuck.

This photo belongs to respective owner - Jelena Antić 

Svaki poljubac, svaki dodir, svaki griz, svaki pokret bio je kao deja vu. Mora biti da smo to već nekada radili, a ja imam amneziju. Na kraju večeri i tog neočekivanog obrta, s'obzirom da ni u najluđim snovima nisam mogla tako odsanjati prvi dejt, nismo stigli reći ni laku noć. Usne su nam bile spojene do pomodrelosti....reči su bile nekako suvišne.

Umesto alarma za buđenje, probudio me zvuk sms-a.

He, himself: Ne, nije bilo dobro, bilo je najbolje. Taj neobjašnjiv osećaj topline, miline i zadovoljstva kada si mikronski udaljena od mene. Želim da trajemo. Dobro jutro.

I, myself, me: Vredi li? Dobro jutro.

He, himself: Misliš, vredi li se zaljubiti u mene?! Oh, da, nije to tako loša stvar, zaspati uz moj glas, probuditi se uz moje oči.

I, myself, me: Ok, pure passion, sharing is caring. I'll make you work hard in bed.

He, himself: You'll make my dream come true.

Zaista sam se izmestila. Ali nisam uspela da se otrgnem razmišljanju na temu našeg raspričavanja i upoznavanja preko ekrana, da me svaki put poremeti svojim dovitljivim, a nadasve ljubopitljivim govorancijama. Zapravo, osećali smo to telefon i ja, a da li je osećao i on?!

Medenica, Ljubica, Srećica, Jagodica, Najslađica i još pregršt tih šećerom zasićenih imena. Plašila sam se da ne dođe do prezasićenja. Uprkos tome, bila sam deo našeg dvojca i prećutnog dogovora, jer čemu vreme gubiti kada se vidimo. Tada na scenu stupa telesno upoznavanje. Bilo je to jako, a nežno, strasno, a slasno upoznavanje. Vrhunac na vrhunskom nivou. Jednostavno, osećali smo se. Bili smo kama sutra, doduše kama danas, jer se o sutra nije razmišljalo, a bože sačuvaj govorilo. Svaki moj pokušaj nekakvog razgovora, potpuno neobaveznog, neopterećujućeg, bivao je zapečaćen poljupcem. I koliko god se koprcala, popuštala sam pred đavolom.

Trajali smo, potrajali celo jedno godišnje doba i to ono najduže, ali smo dotrajali. Ja jesam bila jagodica, ali on je imao jagodu u grlu. Jednostavno hello se pretvorilo u komplikovano goodbye, takoreći neizgovoreno. Dugo nakon toga sam bezuspešno pokušavala da popričam sa njim, dok se nisam jedno veče sita ispričala sa pravim džentlmenima Mr Daniels, a nakon toga i Mr Jameson, jer oni savlađuju jagode u grlu.

Šampanjac

I’m a taker, so take me. I’m a keeper, so keep me. I’m a treasure, so treasure me.

Primiče se, prstima prolazi kroz svaku loknu moje kose, istražuje je. Ujednačenim pokretima pobuđuje mi nerve, miriše me da bi se naša čula bolje čula. Njegova sveže obrijana i hidrirana brada zaustavlja mi treptaj. Dakle, danas ću manje od petnaest hiljada puta uraditi istu stvar, jer mi je pogled skamenjen. Lepim dlanove o njegove obraze i počinjemo razgovor. Ukrštamo jezike, sve pršti...fino se popričamo. Onaj osećaj kada u toku dijete dođeš do ugljenohidratnog dana, koji je, by the way, your favourite day i sa slašću i beskrajnim užitkom se prepuštaš istom.

Subota je, sivo je. Dan na S sa pridevom na S stvoren je za Sex.  Umesto da izgovaram magičnu reč na V, pribegavam erotičnom V. Ivice stola vrhunskog su kvaliteta, ne osećam ih. Oduvek sam se pitala zašto je najbolji sto od kuvane bukve?! Pa zato što se ergonomski prilagođava mojim leđima.  Dok se on lagano, ergonomski prilagođava u meni, ja sam u svoj svojoj dužini u erotičnom V položaju. Stvarno magično slovo.

This photo belongs to respective owner - Jelena Antić

He behaves in me not in ordinary, but extraordinary rhythm. Izvlačim se i grlim ga najjače, šapućem mu da se uključimo na safe mode. Potpuna je tišina, vlažni smo, osećamo pulzacije. Baletskim pokretom me spušta i kažiprstom pokušava podeliti me na pola, prelazeći preko čela, nosa, gornje usne, zadržavajući se na donjoj, gde konzumira sve sokove da ne dehidrira. Osvešćuje se i nastavlja deobu do grudnog koša, gde, gle čuda, zastajkuje. Dlanovima ispipava, usnama gricka reljefnu površinu, jezikom je mazi i usmerava svoje zabadanje, pridržavajući sebe, a bogami i mene za butine. Izluđujuće mi je lepo.

Koristim zadihanu azbuku, zadihano gledam, ne želim da ovo zadihano ludilo prestane. Dubina savršena. Trans zagarantovan, because we’re here for the same passion and when the mood is right, we’re quite beasty. Me like it. Ronjenje na dah je disciplina u kojoj je apsolutni šampion. Zadovoljnog izraza lica uranja i kreće da istražuje moj podvodni svet. U njemu svakakva blaga, a blago i meni. Borim se da ostanem u svesnom stanju, ali me moj ronilac baca u grč, jer me grčevito gađa u aaaahhh, beee, ceeee, deee, eee, fpfpf, GGG. Transcedentno stanje. Apsolutni šampion moj podvodni svet prosipa svuda po meni, ljubeći svaki pedalj moje površine. Grizem se od zadovoljstva dok ne dopliva do usana da grizem njega glatko, nežno, fino, moćno i sočno.

He was attached so deeply. Izmeštam ga iz balansa svesti. Ekspresijom i gestikulacijom, on se pokušava vratiti u ovaj prostor i ovo vreme. Nakon kratkog intermeca, bivam uhvaćena i opkoljena požudom, strašću, vrelinom i orgazmičnom željom da siva subota bude savršena. Dodir leđa o prsa, ponovni prodor, zemljotres u najavi, Rihter i Merkali van funkcije, decibeli se ne broje, šampanjac se otvara, slatkoća neopisiva....

Nepomično, neodvojivo ležimo na stolu, netremice se posmatramo, nehotice se osmehujemo, neviđeno uživamo.

Silky skin. Silky  touch. Silky feeling.

Naked skin. Naked touch. Naked feeling.

I love that skin, love that touch, love that feeling.

Izlog

Will you still love me when I’m no longer young and beautiful. Od jutros mi je ta pesma, a posebno ova sentenca u glavi, dok spremam svoje telo potopiti u slanu vodu. Jutro je, nečujno je, prozirno je, a ja pevam plivajući do bove i nazad. Radim generalno spremanje svom mozgu, ne razmišljam, samo pevušim. While other wait for things to happen, I go out and make them happen. Sunce počinje da biva previše udaljeno od površine slane vode, oblaci su već napravili šne, vreme mi je skloniti se. Oprema je tu – naočale, umbrella..ella...e...e, osmosmerka i akcija može početi. Kombinacija sunca i slane vode pojačava moj kreativni potencijal.

Photo by Mila Panov

FOKUS pokušavam da uhvatim, mada mi teže ide, jer mešanje baritona i alta se naglo pojačava i menja pravac istog. No matter how adverse the situation is, I always try to look at the positive side and move on. U redu je Uglješa, namesti nam samo suncobran. Znaš, ono što sam ti pričala kada sam pokušavala da dokažem koleginici...... Uglješa naglo prekida njeno izlaganje i lagano odlazi u vodu. I tako, Jovanice moja, ispostavilo se da sam bila u pravu za postavljenu dijagnozu, nastavlja ona nakon kratkog intermeca, ne skidajući osmeh sa lica, ali tako jasno i glasno, sa savršenom dikcijom, da se svaki zarez čuje i razume. Verovatno je trebalo i Uglješa da je čuje tamo negde blizu bove, stotinak metara udaljen, pa je neću čuti ja na inčnoj udaljenosti. Moje staklaste uši, a bogami i oči reaguju na te visoke frekvencije. OPSERVACIJA u najavi. Tako kaže osmosmerka. Snežana, kasnije će se i njeno ime saznati, a nije ni teško, ne hvatajući vazduh, ne uzimajući ni kap vode, bez prekida govori o prošlim letovanjima, zimovanjima i svakakvim dešavanjima, jer je to, zapravo, jedino čega se seća ili želi da se seća. Ljudi vole da osveže prošlost, da voze u rikverc, naročito kada im je papučica za gas u kvaru. Između lera i rikverca, biraju ovo drugo. To im stvara neki lep osećaj, neopisivo uzbuđenje. AJKULA nema u ovim vodama. Nakon dvočasovnog isplivavanja, Felps bi mu pozavideo, Uglješa izlazi bez reči, nimalo zadihan, sa uredno ispeglanim falticama na čelu. Hvala estetskoj hirurgiji i svežem O_2. Nešto je promrmljao, tako tiho i nerazgovetno. Govori tiho i nosi ajkulu u gaćama. Mora biti da su ga u mladosti zvali Paul. Paul and his shark. Toliko nadrndano deluje,  da im je više dojadio. SNAGA. Snežana, em ne skida osmeh, em neprekidno govori nešto, sama sebi upada u reč. Očigledno se katkad izgubi u svom tom neprekidnom izlaganju suviše jednobojnih, gotovo izbledelih priča. Ali, u njoj čuči neviđeni polet, snaga i sila koja je tera da se održe, da ne dođu do ivice. Jer, uvek su tu negde blizu, ali ponovo dovoljno udaljeni od provalije. KNEDLU proguta pre nego bilo šta izgovori. Paul and his shark ćutke, naravno, u stojećem stavu prži se po suncu, sav u svom ispeglanom svetu, gde su samopouzdanje, samopotreba za samodokazivanjem u alarmantnom izdanju. To je baš nekako ‘’samo’’. I pre nego napusti plažu, dobro osmotri okolinu i uputi po koji porculanski osmeh i ispeglani pogled. Blood makes you related, but loyality makes you family.

MUŠKARAC prilazi sa ajncerom u rukama i svakakvim đakonijama na istom. Nešto sam ogladnela od netrepćućeg prismotra. Dok razmišljam šta bih mogla poručiti, taj gdin seda ispod susednog suncobrana i onako vešto, kao da to spada u regular daily activities, deli članovima svoje porodice poručene đakonije. Deca uživaju. A gđa?! Gđa spava i pokušava da otopi još ono malo kože na sebi, a da ova što ostane bude u negro nijansama. U istoj su kalendarskoj godini, ali njihova tela nisu. But, he’s too good to lose him. ŽELJA. On zlatna koka, ispunjava sve moguće i nemoguće želje i željice, a ona, zlatna ribica, ispunila je tri želje – tri deteta. Obostrano zadovoljstvo. Dok zlatna koka pokušava da utiša decu, nahrani ih i napoji, gđa se vrpolji kao gladno mladunče i poželi (zahteva) da je gdin namaže uljem. On, šta će, kud će, nego da se rasprostre po plaži kao hobotnica, ne bi li zadovoljio njena čula, a verovatno i svoja. Njemu je sada dovoljno i samo da gleda. Previše je tu strepnje, nesigurnosti zbog eventualnih potencijalnih promena, koje ne daju izvesnost pozitivnih rezultata, da se politički korektno izrazim. A onda, nakon popodnevne dremke, sveža i naspavana odlazi na kvašenje, so called kupanje. OPSESIJA. I nastupa photo session, a liči na opsession. Gdin mora da savija svoje krte kosti, ne bi li uhvatio adekvatan ugao svoje drage, najdraže, jer za profile picture se mora skupiti 880 lajkova. A gđa je prava sirena nakon trećeg porođaja. Kapa dole. She’s definitely easy-go-lucky type, but at the end, her achievements are sooooo visible. Njena omiljena stvar je Money talks, money talks, dirty cash I want you, dirty cash I need you so. Njegova omiljena stvar je Money can buy me love, slabo citira The Beatles.

MLADOST. Love, faithfullness, honesty and great communication are must have. Taj stepen radosti malo ko od nas uspe da dostigne. Uzdasi i praskavi zvuci zaposedaju mi čulo sluha. Mladi i ludi od ljubavi, moje plažne komšije,ne vide, ne čuju, ne misle, samo se prepuštaju. Mazim te, češkaš me, ljubimo se. OČI. Gledaju se, ne govore, a ustvari vode ragovor za okruglim stolom. Trenutno su najsrećnija živa bića na planeti. They have the world at one’s feet. Oduvek sam imao afiniteta ka neobičnim i jedinstvenim stvarima, progovara mladić. Sada to neobično i jedinstveno imam kraj sebe i volim puno i grlim jako i ljubim do limesa ka  beskonačnosti. Devojka bez daha upija svako slovo njegove rečenice i nečujno ponavlja sve, onako za sebe, da se uveri da li je dobro čula i razumela. Da, da, dobro je čula. Mladić je sve samo ne konvergentan tip – dosadan i monoton. Jedini, zauvek, volim te, izgovara ona u stanju ključanja od sreće. Zaista ga voli, voli da veruje da će i ona biti zauvek jedina. I jeste. Jer, sve je u davanju, samo da ne dođe do davljenja.

 

Photo by Mila Panov

LEĐAaaaaaa naglo počinju da bivaju presovana, jer se moj Mič Bjukenon privija uz mene, ili bolje reći, baca u zagrljaj u stilu dodir leđa o prsa. Mič obožava vodu. Taj ti ne bi izlazio iz vode 24/10. Lepša, idemo, našao sam još jedan par i igramo dva na dva odbojku u vodi, so called watervolley. Nesmotreno otkriva svim živim bićima na plaži najlepši detalj naše intime, nadimak koji mi je nadenuo. Dakle, ukoliko sam pre samo neki minut bila nemi posmatrač, sada se Mič i ja kandidujemo za oskara ili zlatnu malinu, jer su sve oči uprte u nas. Mič, ne tako kamerni tip i ja, ne tako scenski tip, but, nevertheless we’re perfect match. I have eyes that won’t cry, he has lips that won’t lie, we have love for sure.

IZLOG. Zaokružujem preostala slova osmosmerke.

Šta je u izlogu, to je i u radnji, ne?!

    

G.O.

Stop! Hold on just a minute! I’m actually happy right now and that’s only matters.

You know that happiness waits for one thing: the right moment. A ko umije njemu dvije, ne?! I sreća i pravi trenutak, a to je Italija i g.o. (godišnji odmor). Couldn’t wish more. Bongiorgno, bonasera, ciao bella, grazie, dok vežbam ispred ogledala svoj bogat italijanski vokabular, pevam sve u šesnaes’. Naravno, uredno upakirana, jer to nije problem, au contraire, to je čist plezir. Seashopping je na vreme urađen – nekoliko kupaćih kostima, čisto za razbijanje monotonije na plažama, a i na fotografijama, beli pamuk i lan u raznim oblicima, trakaste sandale u flat varijanti u bojama medalja (gold, silver, bronze), asesoar za razne delove tela – oči, ušne resice, ručne, nožne zglobove, širok osmeh, free spirit....mhm, mislim da sam ready to go. SaputnicAna me informiše da sa predznanjem kročim na željenu nam teritoriju. Vidi, bukirala sam nam vodiča na par dana, čisto da se brže asimiliramo, ushićeno saopštava saputnicAna. Molim, kako?! Čemu sve to, pa mi se prezivamo avantura, ne?! Ma daaaaaj, na temperaturi preko četrdesetice sa istim tolikim procentom vlažnosti, mislim da je bolje da se domorodac preznojava prilikom objašnjavanja pre nego ti, draga moja avanturo,objašnjava učiteljica učeniku. Kad dvaput razmislih, treći put presekoh: Ostavljam znojenje domaćinima. It might seems I have big ego, but I’m just really confident...and too flexible, so, signore tourguide, you’ll unexpectably steal the show :))))

Nakon stodvadesetominutnog leta, sirene pristižu u Sorento, a vozač previše rashlađenog vozila ume sa sirenama. Kancone u pozadini, krivudava vožnja Napuljskim zalivom duž Tirenskog mora stvara onu zadovoljnu mukicu u stomaku. Pristižemo u osunčani hotel utemeljen u stenama, da se smrzneš od prirodne lepote. Recepcionar nas obaveštava da nas Enriko, naš vodič, čeka u obližnjem kafiću Enriko. Dakle, nađimo se sa Enrikom u Enriku. Početak go-a je obećavajuć, pomišljam.

Savesne turistkinje dolaze u dogovoreno vreme na dogovoreno mesto. Tu zatičem un Miracolo in musica, jer tako piše na ulazu restorana posvećenog Enriku, ali Karuzu. Nema, a oduševljena obilazim svaki kutak restorana, saputnicAna traži Enrika, a support nam je Karuzo na gramofonu. Dok u njišućem stavu razgledam fotografije i pokušavam da uhvatim delić Karuzovog života, kao na informacijama železničke stanice, stiže obaveštenje – right now, you’re listening ''Torna a Surriento'' and you’re moving your hips exactly as it needs. Naglo se ukočim, okrećem i spoznajem da je obaveštenje upućeno meni, a da davalac istog se približava tako da ne stižem da budem ni nervozna, ni nespretna, ni pripremljena, osim da oči stavim u položaj najveće otvorenosti, a osmeh u položaj najveće ukočenosti. This world is filled with adventure, experience and, most of all, full of hope. Tako da se nadam da ću te upoznati, ne prestaje davalac obaveštenja. Ja bih da sednem, ali plašim se da ću omašiti stolicu, pomišljam. Tako da u vertikalnom položaju uspevam da izrazim svoje oduševljenje koncepcijom restorana. Moj deda i Enriko su bili veliki prijatelji. Ja pokušavam da održim to prijateljstvo i dan danas. Moje ime je DJoni....dobrodošla. Drago mi je Džoni....Ne, ne, ne...dok si ovde moraš naučiti izgovarati meko Dž. I tako sam smekšala. Obično pravim čvrstu vezu sa spontanošću, ali ovog puta DJoni je imao ubetoniranu konekciju sa istom.

Dok sam ispijala svoju premijeru Lacryima Christi počela sam intezivno da razmišljam da li je sudbina stvar slučajnosti ili izbora. U tom me saputnicAna prekinu, saopštivši mi dogovorene obilaske Napuljskog zaliva. Ah, da, ja sam na g.o. Dakle, arrivederci mozak.

Amalfi, Positano, Minori, Maiori, Ravelo, Capri, sve poslastica do poslastice. Osećala sam se kao noblica međ’ noblesom, odn. kao napolitanka sa lešnikom i prelivom od čokolade međ’ tortom Caprese. Ushićene do tačke ključanja odlazimo do luke, gde nas čeka ili bi trebalo da nas čeka Enriko. Kad ono, ču’š, ne samo Enriko, nego i DJoni. Pokušavam da sakrijem zadovoljstvo, ali me živac iznad usana, koji ne prestaje da đuska, odaje. Njih dvojica, osim što su Italijani iz istog mesta i poslovni prijatelji su, a saradnja traje godinama. Enriko vodi grupe, a DJoni zavodi grupe :)))) i izdaje jahtu, da ako se zaliv može doživeti i živeti (bar na nekoliko dana) u potpunosti. I hate routines and expected expectations but this was beeeeyooond my expectations. 

Photo by Mila Panov 

Jezdili smo zalivom, a jezdili smo i ka prisnosti, mada opet dovoljno centimetara udaljeni, da svaki detalj na licu uočimo. On, dobro potkovan dugom istorijom zaliva i pričama sa Tirenskog mora, bio je za koju stotinku brži od našeg vodiča, a ja se nisam bunila. Šta više, navijala sam. Slučajno ili namerno se u pozadini čuje kako Karuzo savršeno intonira kompozicije, a meni namerno prija. DJoni, kasnije će se ispostaviti da je to nadimak, jer podseća na Džoni Depa iz perioda zabavljanja sa Vinonom Rajder, sanjivih očiju, izraženih jagodica da pojača muževnost, nonšalantno, onako nezainteresovano, a opet snimajući svaki moj pokret, mig ili grimasu, raspaljuje po istoriji i godinama kao na kvizu. Ok, razumela sam da prisustvo Sunca, Merkura, Marsa, Venere, a možda i još neke planete, u mojim astro poljima su odlična kombinacija željenog i ostvarenog.

A onda nagli prelaz iz istorije u prezent. Imaš najlepšu oblinu koju sam do sada video, progovara sa pogledom ispod obrva. U redu, došli smo do curve i šta dalje, pitam se. Tvoju oblinu na obrazu kad se nasmeješ tako slatko, preseca mi misli DJoni. Istog trenutka nameštam svoju oblinu. Reči pune šećera u slanom vazduhu u pravom trenutku. I’m a vacuumer for cute words. Neodoljivo, nestvarno i još mnogo toga  što počinje sa NE, ali DA....leto je, sunce je, more je i ja ne skidam svoju najlepšu oblinu, jer nemam razloga za to. A i DJoni mi ne dozvoljava.

Tih dana sve je bilo un Miracolo. Hodala sam po najfinijem pesku posutom zlatnim prahom or Johnny sparks my imagination. Delovalo je kao san, ali nije. Nekoliko dana me je delilo od močvare realnosti, pa sam rešila da se prepustim i častim svoja čula. Sve je bilo odlično upakirano – vino, mocarela, šunka, pasta, tajnovita mesta poznata samo domaćinima, a i ponekom gostu i sve miriše na longterm friendship ili.......samo da ne bude only ship :). Priznajem, možda deluje previše kitnjasto, ali uzburkano more, uzburkane blizine i daljine, uzburkani hormoni, sve buja i raste. A DJoni je sve, samo ne predvidiv, because life that is so predictable makes you feel pathetic.Ispoštovana bejah do kraja g.o.

So, bella, Sorrento connects people. Pruža ruku, ljubi u obraz, uz neizbežni šapat. Sudbina je i stvar slučajnosti i stvar izbora. 

Moj izbor u tom momentu bejaše – Arrivederci DJoni.

P.S: DJonijev šapat u vidu kriptovane poruke, sa željom za bezbednu razmenu i skladištenje informacija, upravo dekriptujem. Kao veliki ljubitelj biciklizma, poželeo je giro de Serbia u vreme opalog lišća, a ja se moram naći vozaču u periodima dehidratacije kao prekopotrebno osveženje. Čekajući i iščekujući jesen.

Aliens.ba.rs

I believe in honesty and spontaneity. I have high expectations and won't play games on courtship.

Između žita i suncokreta, u podnožju zelenila vinove loze sa padina Fruške gore, proteže se salaš, poznatiji kao salaš u malom vrtu. Meseci su prolazili, septembaaaaar, oktobaaar, novembaaaaaaaar, decembaaaaar, januaaaaar, februaaaaar, maaaaart, apriiiiiiiil, maaaaaaj, junjuliavgust, da ako ih dočekam. A onda se spakujem najbrže moguće i pravac Srem. Živela sloboda. Salaš me obuzima svojom toplinom i ljubavlju. Nana, na čelu istog, čini da u tim momentima budem najsrećnije egzistirajuće biće na planeti. Fantasies and heavenly daydreams su se podrazumevali u to vreme. Naročito u ljuljašci, koja se neprekidno pomerala tamo-amo. Hvala Fruškoj gori na konstantnom vetru, mada se katkad ljuljaška i pored vetra teže pomerala. Za to zahvaljujem kalorijama, koje baš u leto bejahu u konstantnom porastu, a i kukovi takođe. Ah ta chain reaction i misli u stilu H.Simpson-a – foooood. I was born to make mistakes, not to pretend perfection.

Nana je uvek želela najbolje za mene, ponekad čak i previše. A umela je sa mnom, nikada joj nisam uspela reći ne. Čak ni kada je insistirala na upoznavanju sa baka Ankinim unukom, mojim vršnjakom, da ako uspemo zajedno voziti bicikl, jer ne ide da tinejdžerka iz grada vozi sama po Sremu, iako je ista, gore pomenuta, uživala najviše u tome.

Pripremajući kafu i slatko od jagoda za nanu i baka Anku, jer se kafa pila blago prohlađena, pitala sam se sa mozgom čemu sve ovo. Odgovor nisam dobila. Preterano izlaganje UV zracima u najnepovoljnijem delu dana dovelo je do obustave malih, ali velikih sivih ćelija. Kolektivni odmor je nastupio. It's summer time, relax yourself.....misao koja je bila na repeat. Čuvši baka Ankin glas, sa ajncerom u ruci, u zemljotresnom stadijumu 3,4 Rihtera i tenzičnim osmehom ulazim u dnevni boravak. Kad tamo, samo njih dve. Bronhi situacija na pomolu. Baka Anka se izvinjava što njen unuk nije stigao. Opravdano je odsutan. Što se mene tiče, može biti doživotno odsutan, rekoh ne naglas i odmah dobih na poletnosti i okretnosti. A fresh wind is blowing through my mind.....i odlazim da nastavim tamo gde sam stala – ljuljaška, osluškivanje prirode, upotpunjeno sanjarenjem jedne punoljetne to be devojke.

This photo belongs to respective owner - Jelena Antić

Bum, tras, šut, lom....odjednom me košmar napada, preznojavanje nastupa, strah ovladava. Hvataaaaaaaj.... Ne trepćem, velika crna, okrugla senka ide ka meni. Sudnji dan me upravo sustiže, meteor me ne zaobilazi. Zahvaljujući prečniku svoje glave, na sreću ne tako velikom, uspevam da promašim meteor i ugledam vanzemaljca. O bože, hoću li se ja probuditi ovog dana. Nikada više popodnevna dremka u ljuljašci.

Vanzemaljac, naročito visok, kose preko očiju, lepljive majice i pantalona pritrčava brzinom svetlosti. Vrištim, a ne čujem se, bežim, a ne pomeram se. Izvini, izvini, izvini...zaista, izvini.... samo je skliznula, prejaku levicu imam, vanzemaljac se osmehuje. Ima lepe zube, pomišljam. Dobro si, brižljivo me pita na jeziku koji poznajem. Dok pokušavam da izustim šta god, istrčavaju nana i baka Anka. Aaaaa.....upoznali ste se. Odlično, najbolje je kad je spontano, mudro zbori baka Anka. Nightmare is actually reality show.

Naglo prekidam pospanost, dolazim k'sebi i uviđam da je vanzemaljac, koji stoji tik uz mene, realno stanje stvari u realnom trenutku. Ok, postiđena sam, ali besna. Zamalo sam izbegla tešku telesnu povredu i to na raspustu. Vanzemaljac.ba, Mostarac u duši, stoji i dalje nepomično, ne prestaje da se smejulji u vidu izvinjenja i namiguje u smislu kasnije ćemo ti i ja to rešiti. Ili sam ja tako čitala grimase. I respect people who stand and speak for themselves. I pričao je, svaki naredni dan mog boravka na salašu u malom vrtu. Šetali, vozili bicikl, učili da pecam, igrali basket, preciznije pokušavali da igramo. Njegova snažna anatomija i belina lica, u kombinaciji sa prirodno šatiranom bojom kose i izraženom žilom mudrosti na čelu, zaista je delovao nestvarno, nekako vanzemaljski.

Oduvek sam se trudila da budem okružena toplim ljudima, ljudima koji umeju zbijati šale, koji znaju udeliti kompliment i koji umeju da me nasmeju do suza. To leto je bilo prepuno smeha i topline. Razvijao se jedan harmoničan odnos, u to vreme meni potpuna nepoznanica. Jedino što sam tada znala je neviđeni osećaj prijatnosti blizine njegovog tela, nežnosti njegovog ''udarca'' po kolenu, ramenu ili u stilu give mi five. Imali smo posebnu povezanost, razumeli smo se i bez reči. Umeo je po čitav dan da priča o sportu i umetnosti. Bio je spoj nespojivog. I mnogo, ali baš mnogo mi se dopao. A da bi se energija održala prema zakonu o istoj i u stilu manjak znanja, višak samopuzdanja, rešila sam jednog dana da progovorim i ja. What is on my mind and heart is almost instantly on my lips. Vidi, uh kako mrzim taj imperativni početak, imam bojazan da saopštim nešto, jer se plašim da ne izgubim prijatelja, 'cause, once I have feelings for someone, those feelings will always be there. Ma, drugarice, odsečno govori moj drug zemaljski, ovaj dan, ti i ja u njemu, ovaj mali vrt, može imati samo happy end, samo tako i nikako drugačije, jer to je sudbina, ne?! Sve znam. Umeo je i to vrlo vešto da uravnoteži situaciju koja preti da izmakne kontroli. I poljubio me je. Jako, zvučno. U obraz. I was sad, but I was smiling. To se živi. A sutra se putuje, drugarice. Do sledećeg leta,a možda i pre, govorio je ne skidajući svoj vanzemaljsko lep osmeh. Farewell smile. Oproštajni osmeh od letnjeg sunca, od suncokreta, od mesečine, od sadašnjeg trenutka.

Sledeće leto se pretvorilo u naredno, pa u ono nakon toga.

Danas, nakon decenijskog leta, zahvaljujem njegovoj nepogrešivoj intuiciji o velikom prijateljstvu, jer da to nismo, bili bismo prosečni ljubavnici. Danas delimo optimizam, isto kao nekada, oduševljavamo se pronalaženju lepote u svojim iskustvima, gnušamo se sukoba, a fleksibilnost, prilagodljivost, kultivacija znanja i korišćenje razuma are at the top of our priority list.

Živimo u različitim vremenskim zonama i povezujemo se preko trepćućeg zelenog kružića, jer to je sudbina, ne?! Oh, we're aliens.

Alisa

Clear and soft as water. Genuine and innocent as childhood.

Clear and soft as water. Genuine and innocent as childhood.

Clear and sof....I'm reading the same text again and again....I'm in love.

Ajme meni. Lipo misto, lipo more, lip osjećaj... Pozne godine dvadesetog veka, drugo poglavlje osnovnog obrazovanja. Mozak i telo u disbalansu, a radoznalost ih povezuje. Taj period mog života obeležila su, između ostalog, divna mediteranska leta u Dalmaciji, na samom njenom jugu, gradu Dubrovniku. Nekako je bilo tradicionalno, roditeljski sastanci, pokupe se đačke knjižice, a u njima pljušte petice, nagrada na pragu...summer, the real one, is about to begin. U vintage prevoznom sredstvu, s'nestrpljenjem sam iščekivala da ugledam tablu DOBRODOŠLI, WELCOME, WILLKOMMEN, a sa leve strane omiljenu mi boju u ovo doba godine – marine blue. Sve je bilo tako dobro poznato, kamena kuća, hladna, a tako topla, balkon sa njenim Veličanstvom kamelijom, pogled pobednički. Moji roditelji su uvek insistirali na tome, jer letnja jutra podrazumevala su takav eksterijer sa dodatkom kofeina i ceđenog voća. Hvala DNK za nasleđeni hedonizam.

Sestra i ja smo u to vreme bile vrle plivačice i kupačice, tako da smo bez problema dobijale wild card za samostalni boravak na plaži. Mada se onaj, gore pomenuti, pogled sa balkona nekako uvek pružao ka toj plaži.

This photo belongs to respective owner - Jelena Antić

Početak godina sa sufiksom – teen obeležio je i moj novi modni hit – dvodelni kupaći sa pertlama i upravo je tada, baš na wild card plaži doživeo svoju premijeru. Mislim, nije bilo do mene, do tela je. Voda kristalno čista, boja neponovljiva, sestra i ja srećne kao nikad do tada. I dok smo jedna drugoj pokazivale koja je bolja u leđnom ili prsnom stilu, osetila sam uzburkanost vode, mehuriće oko sebe i neki čudan dodir po butinama. Preplašenost ovladava, a adrenalinska jačina glasa uzima maha. U zanosu vrištanja zatvorenih očiju, osetih još jednom taj isti dodir, sada po nadlaktici. Najednom, ugledah biće, iskolačenih očiju i nejasnog tona, kao da želi nešto da kaže.

O da, stres je učinio svoje da nakon kasnog paljenja shvatim da to biće je mladić sa ronilačkom maskom u pokušaju da savlada mene i moj stres zajedno. I mada nisam dozvolila izvinjenje i mada sam vikala i gestikulirala do iznemoglosti, osetila sam blago trnjenje u e-zonskom delu tela. U svakom momentu kada bi me dotakao puls se ubrzavao, trnjenje se nastavljalo, mozak se grejao. Osećaj nerešiva jednačina, nejasan i neobjašnjiv. Nisu mi pomogle ni petice iz matematike, fizike i biologije. Ne sećam se ni imena, ni lika, ni kokte, ni krofne koju je kupio za iskupljenje (podsetila me je sestra), ali se sećam tog, slobodno mogu reći sa ove distance, čarobnog osećaja, koji osim što je izmestio pertle sa mog kupaćeg kostima, izmestio je i mene i smestio u space between my dreams and reality. If  I could dream it, I could make it so, mislila sam. Bila je to ljubav na prvi pogled. Ne, ustvari, ljubav u prvoj vodi, a kasnije samo sećanje na taj osećaj, kad god doživim fizičku konekciju.......

How well did I love? How fully did I live? How deeply did I let go, gledam se i pitam se, dok pokušavam da uvučem svoje kukove u tridesetosmicu crne boje do kolena, mada izvod iz knjige rođenih kazuje da tamo već jesam. Made of honour je spremna. Mlada mi je obezbedila vozilo, da nove flekne ostanu nove do kraja event-a.

Ulazim u auto, nameštam se da pucam od osmeha, a samo može pući moja haljina i uredno se predstavljam. Kasniš, ne želim ni da pogledam na sat koliko, progovara ''vozač'', oštro, odsečno, da svako slovo jasno i glasno čujem. Military man, chill out, pomišljam. Ukoliko imaš štopericu umesto sata, sa jasnom slikom mene – frizura, šminka, delovi odeće, visoke štikle i peticom iz fizike, možda bi mogao da sračunaš kojom brzinom km/h sam se spremala i koliko tačno sekundi zakasnila, odgovaram isto tako glasno, da ne gubimo na oštrini i pucam od kiselog osmeha. Razumemo se, ipak je prvi utisak najbitniji. Progovorili više nismo, samo smo razmenili po koji pogled, verovatno da bismo se upamtili i po koji turšijast osmeh. U godinama kada sam izbacila sufiks – teen, uspešno sam razvijala samokontrolu i lišavala se nepotrebnog stresa.

Nakon završenog ceremonijalnog dela, event je, zapravo, krenuo. Terasa, bazen, prirodno okruženje, kokteli, muzika, kuma (mlada) i ja u totalnom delirijumu. Flekne moraju ostati nove, dakle, sandala bez i nastavljamo da partijamo. Kao i svaki svadbeni protokol, pa i ovaj, imao je svoje momente u laganim tonovima. ''A song for you'' Donny Hathaway, moji tabani na zasluženom odmoru, najednom začujem oštar, vojnički ton. Prepad u najavi. Brzinom x km/h i željom y, približavam se objektu z i pitam da li si za ples, govori ''vozač''. Odsečno odgovaram, sir, yes sir.  A onda se dešava....o da, doživljavam dodir, a nadasve, osećaj ljubav u prvoj vodi, gde celo telo trni, butine se grče, mozak se greje, puls ubrzava. Bljesak. Neponovljivi osećaj se ponavlja. Ja u bestežinskom stanju, a pesma nikako da prestane. On se neprestano osmehuje, steže mi dlanove u znak izvinjena i govori da ću imati mirnu vožnju do kuće. I bejaše tako, sa usputnim zadržavanjem u coffe to go and place to relax. A tamo sve vrvi od vintage-a. LP izdanja, moja omiljena, nameštaj, so 20^th century, uramljene fotografije sa porodičnih letovanja, klasici na policama, prepoznajemo se, a ne poznajemo se.

Svakom osvešćenju i buđenju prethodi onesvešćenje. Da, onsevestili smo se od uzbuđenja, od vreline, glatkoće, mekoće....lansirani u zemlju čuda. Upoznajem telo sa njim, želim da upoznam svet sa njim. Ovo vredi truda.

Moje ime je Alisa! Uzimam kusur od četvrte decenije, dešavaju se čuda i uživam u istim.

POVERLJIVO: On – vojno lice, ronilac pri vojsci. Detinjstvo proveo u Dalmaciji. Još uvek nije otkriveno da li je to biće sa ronilačkom maskom s'kraja osamdesetih dvadesetog veka u vodama Jadranskog mora.