Ukus jedne nade.

 Gorke su ulice

dok tražim izlaz 

iz ove moje nesmotrenosti,

kada poželeh tvoje naručje.

Mislim da uopšte ne želim da znam

da li si ti ikada hteo moj predeo.

Ne namećeš se,

volim da sam blizu tebe.

Ne gledaš me,

mirišem na tebe.

Tvoje zalizano čelo,

gde odložiš povremeno naočare,

ne smeta mi.

Tvoja tesna koža u košulji,

ne gnušam se.

Photo credit: MP

Tvoja muzika,

ne slušam je,

čitam ti sa usana.

Tvoje replike 

su mi jedine prilike

da čujem taj zvonak glas

kako odjekuje mojim krvotokom.

Tvoja slika je jedino 

što me budi iz kome

mojih košmara i svih prethodnih medikamenata.

Da li sam na obali ili smo samo kopali

po našim događajima kojih nije ni bilo,

jer ukus jedne nade čini da samo trepnem

i tvoja nano blizina postaje moja istina.

Razno, prazno.

 

Sve smo mogli mi

da je hrabriji bio dan,

a noć ispod pokrivača.

Ovako samo promaja

overava naš mimohod,

Preteći da pređe u cunami,

jer svakom po zasluzi.

 

Vera u lude reči,

što češkale su mi uvo,

e to je nivo treći

i što pre bih do cilja,

dok peče se pita.

Ja slinavim,

jer imam devijaciju

leve nozdrve,

nije neki izgovor,

valjda kradem dane.

 

Trudim se da gledam tvoj lik šareno.

Velik’ si kao moja vrata,

ja tele iz basne,

čekajući pouku,

dobijam poruku.

Praznu.

Vedar duh, razgiban kuk.

Ljubav je sišla sa trećeg sprata

da proveri stanje mojih vrata. 

Obe brave zaključane, 

aspirator na najjače, 

komšijski začin prejak. 

Dani puni arome, 

noći dovoljne 

da sagore 

sve moje glasno neizgovorene reči, 

dok mi žmurimo i dahćemo, 

iščekujući zvuk alarma. 

Kreći! 

Nismo stali, 

samo malo nestali 

u našoj istoj priči 

iza zatvorenih vrata 

govorivši emociji 

ne, nemoj mi prići.