Aliens.ba.rs

I believe in honesty and spontaneity. I have high expectations and won't play games on courtship.

Između žita i suncokreta, u podnožju zelenila vinove loze sa padina Fruške gore, proteže se salaš, poznatiji kao salaš u malom vrtu. Meseci su prolazili, septembaaaaar, oktobaaar, novembaaaaaaaar, decembaaaaar, januaaaaar, februaaaaar, maaaaart, apriiiiiiiil, maaaaaaj, junjuliavgust, da ako ih dočekam. A onda se spakujem najbrže moguće i pravac Srem. Živela sloboda. Salaš me obuzima svojom toplinom i ljubavlju. Nana, na čelu istog, čini da u tim momentima budem najsrećnije egzistirajuće biće na planeti. Fantasies and heavenly daydreams su se podrazumevali u to vreme. Naročito u ljuljašci, koja se neprekidno pomerala tamo-amo. Hvala Fruškoj gori na konstantnom vetru, mada se katkad ljuljaška i pored vetra teže pomerala. Za to zahvaljujem kalorijama, koje baš u leto bejahu u konstantnom porastu, a i kukovi takođe. Ah ta chain reaction i misli u stilu H.Simpson-a – foooood. I was born to make mistakes, not to pretend perfection.

Nana je uvek želela najbolje za mene, ponekad čak i previše. A umela je sa mnom, nikada joj nisam uspela reći ne. Čak ni kada je insistirala na upoznavanju sa baka Ankinim unukom, mojim vršnjakom, da ako uspemo zajedno voziti bicikl, jer ne ide da tinejdžerka iz grada vozi sama po Sremu, iako je ista, gore pomenuta, uživala najviše u tome.

Pripremajući kafu i slatko od jagoda za nanu i baka Anku, jer se kafa pila blago prohlađena, pitala sam se sa mozgom čemu sve ovo. Odgovor nisam dobila. Preterano izlaganje UV zracima u najnepovoljnijem delu dana dovelo je do obustave malih, ali velikih sivih ćelija. Kolektivni odmor je nastupio. It's summer time, relax yourself.....misao koja je bila na repeat. Čuvši baka Ankin glas, sa ajncerom u ruci, u zemljotresnom stadijumu 3,4 Rihtera i tenzičnim osmehom ulazim u dnevni boravak. Kad tamo, samo njih dve. Bronhi situacija na pomolu. Baka Anka se izvinjava što njen unuk nije stigao. Opravdano je odsutan. Što se mene tiče, može biti doživotno odsutan, rekoh ne naglas i odmah dobih na poletnosti i okretnosti. A fresh wind is blowing through my mind.....i odlazim da nastavim tamo gde sam stala – ljuljaška, osluškivanje prirode, upotpunjeno sanjarenjem jedne punoljetne to be devojke.

This photo belongs to respective owner - Jelena Antić

Bum, tras, šut, lom....odjednom me košmar napada, preznojavanje nastupa, strah ovladava. Hvataaaaaaaj.... Ne trepćem, velika crna, okrugla senka ide ka meni. Sudnji dan me upravo sustiže, meteor me ne zaobilazi. Zahvaljujući prečniku svoje glave, na sreću ne tako velikom, uspevam da promašim meteor i ugledam vanzemaljca. O bože, hoću li se ja probuditi ovog dana. Nikada više popodnevna dremka u ljuljašci.

Vanzemaljac, naročito visok, kose preko očiju, lepljive majice i pantalona pritrčava brzinom svetlosti. Vrištim, a ne čujem se, bežim, a ne pomeram se. Izvini, izvini, izvini...zaista, izvini.... samo je skliznula, prejaku levicu imam, vanzemaljac se osmehuje. Ima lepe zube, pomišljam. Dobro si, brižljivo me pita na jeziku koji poznajem. Dok pokušavam da izustim šta god, istrčavaju nana i baka Anka. Aaaaa.....upoznali ste se. Odlično, najbolje je kad je spontano, mudro zbori baka Anka. Nightmare is actually reality show.

Naglo prekidam pospanost, dolazim k'sebi i uviđam da je vanzemaljac, koji stoji tik uz mene, realno stanje stvari u realnom trenutku. Ok, postiđena sam, ali besna. Zamalo sam izbegla tešku telesnu povredu i to na raspustu. Vanzemaljac.ba, Mostarac u duši, stoji i dalje nepomično, ne prestaje da se smejulji u vidu izvinjenja i namiguje u smislu kasnije ćemo ti i ja to rešiti. Ili sam ja tako čitala grimase. I respect people who stand and speak for themselves. I pričao je, svaki naredni dan mog boravka na salašu u malom vrtu. Šetali, vozili bicikl, učili da pecam, igrali basket, preciznije pokušavali da igramo. Njegova snažna anatomija i belina lica, u kombinaciji sa prirodno šatiranom bojom kose i izraženom žilom mudrosti na čelu, zaista je delovao nestvarno, nekako vanzemaljski.

Oduvek sam se trudila da budem okružena toplim ljudima, ljudima koji umeju zbijati šale, koji znaju udeliti kompliment i koji umeju da me nasmeju do suza. To leto je bilo prepuno smeha i topline. Razvijao se jedan harmoničan odnos, u to vreme meni potpuna nepoznanica. Jedino što sam tada znala je neviđeni osećaj prijatnosti blizine njegovog tela, nežnosti njegovog ''udarca'' po kolenu, ramenu ili u stilu give mi five. Imali smo posebnu povezanost, razumeli smo se i bez reči. Umeo je po čitav dan da priča o sportu i umetnosti. Bio je spoj nespojivog. I mnogo, ali baš mnogo mi se dopao. A da bi se energija održala prema zakonu o istoj i u stilu manjak znanja, višak samopuzdanja, rešila sam jednog dana da progovorim i ja. What is on my mind and heart is almost instantly on my lips. Vidi, uh kako mrzim taj imperativni početak, imam bojazan da saopštim nešto, jer se plašim da ne izgubim prijatelja, 'cause, once I have feelings for someone, those feelings will always be there. Ma, drugarice, odsečno govori moj drug zemaljski, ovaj dan, ti i ja u njemu, ovaj mali vrt, može imati samo happy end, samo tako i nikako drugačije, jer to je sudbina, ne?! Sve znam. Umeo je i to vrlo vešto da uravnoteži situaciju koja preti da izmakne kontroli. I poljubio me je. Jako, zvučno. U obraz. I was sad, but I was smiling. To se živi. A sutra se putuje, drugarice. Do sledećeg leta,a možda i pre, govorio je ne skidajući svoj vanzemaljsko lep osmeh. Farewell smile. Oproštajni osmeh od letnjeg sunca, od suncokreta, od mesečine, od sadašnjeg trenutka.

Sledeće leto se pretvorilo u naredno, pa u ono nakon toga.

Danas, nakon decenijskog leta, zahvaljujem njegovoj nepogrešivoj intuiciji o velikom prijateljstvu, jer da to nismo, bili bismo prosečni ljubavnici. Danas delimo optimizam, isto kao nekada, oduševljavamo se pronalaženju lepote u svojim iskustvima, gnušamo se sukoba, a fleksibilnost, prilagodljivost, kultivacija znanja i korišćenje razuma are at the top of our priority list.

Živimo u različitim vremenskim zonama i povezujemo se preko trepćućeg zelenog kružića, jer to je sudbina, ne?! Oh, we're aliens.

Alisa

Clear and soft as water. Genuine and innocent as childhood.

Clear and soft as water. Genuine and innocent as childhood.

Clear and sof....I'm reading the same text again and again....I'm in love.

Ajme meni. Lipo misto, lipo more, lip osjećaj... Pozne godine dvadesetog veka, drugo poglavlje osnovnog obrazovanja. Mozak i telo u disbalansu, a radoznalost ih povezuje. Taj period mog života obeležila su, između ostalog, divna mediteranska leta u Dalmaciji, na samom njenom jugu, gradu Dubrovniku. Nekako je bilo tradicionalno, roditeljski sastanci, pokupe se đačke knjižice, a u njima pljušte petice, nagrada na pragu...summer, the real one, is about to begin. U vintage prevoznom sredstvu, s'nestrpljenjem sam iščekivala da ugledam tablu DOBRODOŠLI, WELCOME, WILLKOMMEN, a sa leve strane omiljenu mi boju u ovo doba godine – marine blue. Sve je bilo tako dobro poznato, kamena kuća, hladna, a tako topla, balkon sa njenim Veličanstvom kamelijom, pogled pobednički. Moji roditelji su uvek insistirali na tome, jer letnja jutra podrazumevala su takav eksterijer sa dodatkom kofeina i ceđenog voća. Hvala DNK za nasleđeni hedonizam.

Sestra i ja smo u to vreme bile vrle plivačice i kupačice, tako da smo bez problema dobijale wild card za samostalni boravak na plaži. Mada se onaj, gore pomenuti, pogled sa balkona nekako uvek pružao ka toj plaži.

This photo belongs to respective owner - Jelena Antić

Početak godina sa sufiksom – teen obeležio je i moj novi modni hit – dvodelni kupaći sa pertlama i upravo je tada, baš na wild card plaži doživeo svoju premijeru. Mislim, nije bilo do mene, do tela je. Voda kristalno čista, boja neponovljiva, sestra i ja srećne kao nikad do tada. I dok smo jedna drugoj pokazivale koja je bolja u leđnom ili prsnom stilu, osetila sam uzburkanost vode, mehuriće oko sebe i neki čudan dodir po butinama. Preplašenost ovladava, a adrenalinska jačina glasa uzima maha. U zanosu vrištanja zatvorenih očiju, osetih još jednom taj isti dodir, sada po nadlaktici. Najednom, ugledah biće, iskolačenih očiju i nejasnog tona, kao da želi nešto da kaže.

O da, stres je učinio svoje da nakon kasnog paljenja shvatim da to biće je mladić sa ronilačkom maskom u pokušaju da savlada mene i moj stres zajedno. I mada nisam dozvolila izvinjenje i mada sam vikala i gestikulirala do iznemoglosti, osetila sam blago trnjenje u e-zonskom delu tela. U svakom momentu kada bi me dotakao puls se ubrzavao, trnjenje se nastavljalo, mozak se grejao. Osećaj nerešiva jednačina, nejasan i neobjašnjiv. Nisu mi pomogle ni petice iz matematike, fizike i biologije. Ne sećam se ni imena, ni lika, ni kokte, ni krofne koju je kupio za iskupljenje (podsetila me je sestra), ali se sećam tog, slobodno mogu reći sa ove distance, čarobnog osećaja, koji osim što je izmestio pertle sa mog kupaćeg kostima, izmestio je i mene i smestio u space between my dreams and reality. If  I could dream it, I could make it so, mislila sam. Bila je to ljubav na prvi pogled. Ne, ustvari, ljubav u prvoj vodi, a kasnije samo sećanje na taj osećaj, kad god doživim fizičku konekciju.......

How well did I love? How fully did I live? How deeply did I let go, gledam se i pitam se, dok pokušavam da uvučem svoje kukove u tridesetosmicu crne boje do kolena, mada izvod iz knjige rođenih kazuje da tamo već jesam. Made of honour je spremna. Mlada mi je obezbedila vozilo, da nove flekne ostanu nove do kraja event-a.

Ulazim u auto, nameštam se da pucam od osmeha, a samo može pući moja haljina i uredno se predstavljam. Kasniš, ne želim ni da pogledam na sat koliko, progovara ''vozač'', oštro, odsečno, da svako slovo jasno i glasno čujem. Military man, chill out, pomišljam. Ukoliko imaš štopericu umesto sata, sa jasnom slikom mene – frizura, šminka, delovi odeće, visoke štikle i peticom iz fizike, možda bi mogao da sračunaš kojom brzinom km/h sam se spremala i koliko tačno sekundi zakasnila, odgovaram isto tako glasno, da ne gubimo na oštrini i pucam od kiselog osmeha. Razumemo se, ipak je prvi utisak najbitniji. Progovorili više nismo, samo smo razmenili po koji pogled, verovatno da bismo se upamtili i po koji turšijast osmeh. U godinama kada sam izbacila sufiks – teen, uspešno sam razvijala samokontrolu i lišavala se nepotrebnog stresa.

Nakon završenog ceremonijalnog dela, event je, zapravo, krenuo. Terasa, bazen, prirodno okruženje, kokteli, muzika, kuma (mlada) i ja u totalnom delirijumu. Flekne moraju ostati nove, dakle, sandala bez i nastavljamo da partijamo. Kao i svaki svadbeni protokol, pa i ovaj, imao je svoje momente u laganim tonovima. ''A song for you'' Donny Hathaway, moji tabani na zasluženom odmoru, najednom začujem oštar, vojnički ton. Prepad u najavi. Brzinom x km/h i željom y, približavam se objektu z i pitam da li si za ples, govori ''vozač''. Odsečno odgovaram, sir, yes sir.  A onda se dešava....o da, doživljavam dodir, a nadasve, osećaj ljubav u prvoj vodi, gde celo telo trni, butine se grče, mozak se greje, puls ubrzava. Bljesak. Neponovljivi osećaj se ponavlja. Ja u bestežinskom stanju, a pesma nikako da prestane. On se neprestano osmehuje, steže mi dlanove u znak izvinjena i govori da ću imati mirnu vožnju do kuće. I bejaše tako, sa usputnim zadržavanjem u coffe to go and place to relax. A tamo sve vrvi od vintage-a. LP izdanja, moja omiljena, nameštaj, so 20^th century, uramljene fotografije sa porodičnih letovanja, klasici na policama, prepoznajemo se, a ne poznajemo se.

Svakom osvešćenju i buđenju prethodi onesvešćenje. Da, onsevestili smo se od uzbuđenja, od vreline, glatkoće, mekoće....lansirani u zemlju čuda. Upoznajem telo sa njim, želim da upoznam svet sa njim. Ovo vredi truda.

Moje ime je Alisa! Uzimam kusur od četvrte decenije, dešavaju se čuda i uživam u istim.

POVERLJIVO: On – vojno lice, ronilac pri vojsci. Detinjstvo proveo u Dalmaciji. Još uvek nije otkriveno da li je to biće sa ronilačkom maskom s'kraja osamdesetih dvadesetog veka u vodama Jadranskog mora.