Kosmos ne vidi. Duša ište više.

Ti i ja
Pun frižider
Zgužvana želja
Opeglana šustikla
Mirisna kupka
Brada što grebucka
Zagrljaj k'o pucka
Domaći med
Kosmos
Univerzum
Planetarijum
Herbarijum
Čitava priroda
Staje
Kada
Ti i ja
Smo
Zajedno.

Kratki 
Prikaz
Jedne 
Nebitnosti
Upravo 
Počinje
Jer 
Ti i ja
Smo
Samo ti
Samo ja
Zaključani
Zbog
Čega
???
Nebitno je,
ljubavi...

Autofagična emocija, po noći se voli, a po danu boli....

Možda sam otirač
da spereš blato sa patika.

Možda sam verni slušalac tvojih trilema,
što vrelo kopaju po tvom mozgu.

Možda sam bljesak
dok ne isprazni se baterija,
a možda sam samo vapaj
slobodnih materija,
koje kruže u prirodi punoj bakterija.

Blago tebi, samo jedno nisam.

Tvoja.

https://maringoo.rs/proizvod/ljubav-se-cepa-kao-carapa-od-osam-dena/

Autor: Mila Panov

Izdavač: Maringoo

Ilustracije i dizajn korica: Lena Jankov

Recenzija i lektura: Elizabeta Georgiev

Koraci k'o laki poroci.

Pogled neopterećen kvalitetom,

jagode na podu,

žega zaposeda um.

Ti bežiš korakom

koji ulepšava sliku o životu,

ja rešila da kuvam džem.

Do nekog narednog susreta i preokreta.

Volim te pogrešni.

Njegoš.

 

Dubine.

Jednog dana,

možda i kasnije,

kada sve bude

pluskvaperfekt,

naši horiznoti će se sresti,

svako u svojoj istini.

Biće ista želja i čežnja.

Biće isti pogled i dodir.

Biće isto ćutanje,

tuđe radovanje.

Biće isto opterećenje,

momentalno bežanje.

A danas? Kako si?

Biću...

Trosed bez kormilara.

 Radije bih sa tobom

celo posle podne ćutala,

slušala tvoj puls,

vrtela neku online kupovinu,

smejuljila se,

jer ozbiljno mi golicaš telo,

a um je tvoj.

Radije bih verovala

u magičnost tvog bivstvovanja

u mom vazdušnom prostoru

bez reda sletanja 

i uzletanja.

Photo credit: MP

Radije bih sačekala

tvoju drsku beskonačnost

u dvoumljenju,

da li je sa mnom 

isplativo investiranje,

bez emotivnog kusura,

dok me ne dokusuri

tvoja ljuštura.

Radije bih bila sa sobom.

A ti, osobo, bez brige,

nisam tamo gde si ti.

Nisam tvoja, ne volim trosed.

Retrogradni doručak.

Buđenje.
Buđenje.

Buđenje.

Buđenjee.

Buđenjeee.

Buđenjeeee!!

Uvek je nekako sve snooze 

i tako nečujno,

zamućeno

i nalik bajci.

Traje.

Boli.

Ne pušta me.

Photo credit: MP

Retrogradno gradivo,

što pritiska i vrti,

dok kapci grčevito žele da se probudim.

Mi nismo se sreli na pola puta,

pojeo si doručak,

a meni je ostao samo tanjir.

Mi nismo želeli istu stvar,

ja tvoju ruku, 

ti svoj prikaz.

Mi žurili smo različitim brzinama,

ja puna nade,

ti i tvoj nos pravac kosmos.

Pusti me da dišem moj zagađeni vazduh.

Sloboda je fina.

Mrzi me da spavam.

Hoću da sam budna.

Šta ću?! Takva sam. Luda.

Nebitno je, baš te briga.

Dok se kafa ne ohladi,

ja stojim sa strane da izbrojim sekunde

kada ćeš proći u brzom hodu.

Ne okrećeš se,

ali osećaš taj miris,

ne kafe,

nego parfema,

jer samo ta sladunjava nota

seća na dane i noći

u kojim ljubio si vrat,

da upiješ svaki sok.

Verovanje da su bolji dani tu iza ćoška,

čim se rešimo da zajedno kročimo

i opustimo sve kočnice,

što sprečavale su svaku našu moždanu ćeliju

da lansira se u status zadovoljstva...

e da, drži me i dalje to verovanje.

Imamo smisla,

iako sam pokisla 

od potisnutih emocija.

Lepi,

nebitno je i baš te briga,

biće svega. 

Nebitno je.

 Dok trčiš na traci 

i razmišljaš o meni kao o fazi,

igra ti levo oko,

zuji ti u ušima...

Ne nije panika,

već loša taktika.

Dok ćutiš o nama,

sve je dobro,

ti si u balansu,

javljaš se prosto prošireno,

neko tamo je u prolapsu,

al' nebitno,

tebi je u redu.

Photo credit: ĐB

Dok vezuješ pertle

da izbegneš pogled,

ništa od toga ne pomaže,

u glavi sam ti lepi,

iako imaš obaveze.

Mi smo pogrešni

i neutešni dvojac,

trpimo, kotrljamo,

brojimo zvezde,

a tmurno je...

i kako ti voliš reći,

nebito je.