Ćutanje je blato.

 Jurim, hitam,

suštinski nebitan,

vrebam iz prikrajka

i čekam da ovo ludilo stane.

Da prestane, neće,

vreća sreće je kod tebe,

lepoto moja.

Pokušavam da izađem 

iz ove vakuum mašine,

da pustim sve emotikone

koji me grizu,

jer želim da si mi blizu.

Ti me gledaš sa prekorom,

jer ti se čini

da ništa ne činim.

Istina je da sam pokleknuo

onomad kada sam te dodirnuo.

Otad oka sklopio nisam.

Ne sme ovo

i zašto sve ovo baš sada.

Nespreman sam.

Zaposednut.

Smotan u svom somotu,

a ti svilo moja

greješ sva moja čula.

Je l si me čula?

Pričam sa tobom u sebi

svaki put kada se sretnemo

i uvek skrenem.

I sa uma i sa puta.

Hrabro se hvatam za metlu,

da počistim nered u glavi,

ali ne želim.

Ovaj osećaj je stvaran.

Samo da je na javi....