Led sijalica, topla misao...

Kome šta da kažem, dok tišina nadjačava sve moje glasove.

Više ne pričam ni u sebi, o sebi ne znam ništa.

Mršavi mi horizonti, patnje tako gojazne.
Pronadjoh delove svoje na raskrsnici mozganja i preteranih neusaglašenosti želja.

Ti, neznani junače,
zameni sijalicu,
hoću onu led,
neka se vide sve neusaglašenosti i pobuđenosti,
sve bubuljice, neravnine i druge krivine,
sva moja glumatanja razdragane, a pre svega zabavne likuše,
neka vidim i tvoj stomak uvučen u kaiš,
sve brige, samopouzdanja, laži i druge osmehe.

Hoću golu istinu,
golu radost i brigu,
da klackam ravnotežu
i mirišem ti kosu mokru,
dok lepiš se uz rame
i ne govoriš
da lepo duže traje....

Dobro jutro...kafa slana...vrata zatvorena...

Ćutke molim da te volim

Glasno solim

Pameti se bojim.

Verujem danima što dolaze

Kroz hodnike se mimoilazimo

Pogledima se sudaramo

Maske ne padaju

Preventivno se varamo.

Skrivamo istinu

U nadi da će proći sve bez pompe.

Emocije su tako tanane i nevažne

Tela vibriraju

Drugi ih diraju.

Bežimo,

jer suočavanje nije opcija.

Tako je....

Ja sam kolaps.

Ti vrhunski glumac.

Malo usijanu glavu misli svuku i tanja je u struku...

Nisam trava,

Malo usijana glava,

Što poriče da nedostaješ svakog dana,

I trudim se da postavim sebe na mesto koje mi pripada,

Vraćam se iznova,

Gde sam nasela,

Šta me je spopalo,

Da baš tvoje Ti mi se dopalo,

Možda si isuviše običan,

Meni takav prekopotreban,

Veoma nezanimljiv,

Ćudljiv,

Paranoičan,

Praviš se da si idealna slika u izlogu,

Prodaješ i kupuješ,

jer tako si moćan,

A u stvari samo maleno biće,

Što kao i ja

Voli život i sve njegove oblike.

Nisam trava,

Samo se malo saplela

U ovom ludilu od vremena...