Klot frket.

Ti me pitaš šta mi je,

ja sam na putu do trpezarije,

supa je vrela, biće finih elektrolita.

Stilska figura onomatopeja,

nastupa odmah nakon znojenja.

Probijali smo, tako, decibele

do momenta dok nisi kliknuo na taster

za hitno otvaranje vrata.

Panika.

Ja, špricer izdanje, 

dan kao stvoren za pranje prozora,

ti, devičanski lepotan, 

šunjaš se kao u budističkom hramu tišine,

skupljajući svoje asesorajze,

da ne bi posle plaćao transportne troškove kurirske službe.

Sećam se, imao si taj miris nelagode,

kao da si dugo stajao ispod poliesterske pagode,

čekao si da progovorim šta bilo.

I to sve u momentu kada Roki, znojeći se, 

trči ka Pikasovoj izložbi filadelfijskog muzeja,

emotivno zapomažući, 

jer prezire individualne posete umetninama.

Izgovorila sam ništa, belo zureći u mali ekran.

Taj aperkat je dugo gostovao na mojoj bradi.

Ti si sada već na porodičnom letovanju.

A ja sam posvećena pletenju.

Tuš kabina puna sapunice.

Slivnik zapušen.

Nikako da misli teške propustim kroz sanitarni odvod.

Vazda neki povratak.

Povratak k'o okovratnik.

Okovratnik od nerđajućeg čelika.

A čelik pritiska.

Pritisak se diže.

Duže mi se piše.

Pisakram svakog dana,

jer vrelina oduzima.

Sabiram oduzimanja,

što priređivao si mi stalno

svojim nestalnim, mada uglavnom,

nestabilnim emotivnim foliranjima,

jer mi smo ništa ozbiljno,

samo produženi snošaj

jedne neodoljive prilike.

Sva je prilika da smo sve produžetke probili

i sva je prilika da se lenjo vucaraš

po mojoj posteljini.

Posteljina ne,

ali tvoj lik je skroz uštirkan,

a dela veoma pažljivo odabrana,

nema fatalnih grešaka

u recitovanju laži

da si moj 

od jedan od osam - nos ti posran.

Letnje računanje noći

vucara me do nemoći,

da svarim tvoje postojano nepostojanje

i lako čitljive baljezgarije o strpljenju,

koje sva vrata otvara,

iako si, zapravo, samo jedna utvara

od koje se topim,

jer drugačije nisam uspela.