Gradski blokovi mirišu na jutra
kada smo jurili iza zgrada,
daleko od naših balkona,
tražeći klupicu u žbunju sa istim ciljem.
Da razgovaramo.
Satima.
Dok ne utrne svaki facijalni mišić.
Dok rečnik poznatih i manje poznatih reči
ne bude izrecitovan.
Dok bar tri puta ne zamislimo želju,
duvajući u ispalu trepavicu.
Dok se ne izvozimo u sopstvenim mislima
na razne koncerte i daleke predele,
dlan pod podlakticu, obraz na rame,
jer svaka jaka emocija podrazumeva ovaj kadar.
Dok ne ispipaš me gde se kidam.
Dok krišom posmatramo komšije
i njihove mokre kilote na balkonu.
Dok ne ispušiš čitavu paklicu,
a ja ne iskašljem plućnu maramicu.
Dok ne ogulim leđa na domaćoj fasadi španske tehnike,
jer skrivamo se od nas samih
i ljubimo se i ništa me ne boli.
nemaju ni žbun.
Ne razgovaramo.
Sklanjamo se.
Prazni.
Bezlični.
Bitni ljudima, ali nebitni smo ljudi.
Oblacima udaljene statue.
Fabričke greške.
Usamljene duše,
koje traže klupicu i žbun da mirišu na predeo slikan snovima.
.jpg)
