Leto i tuđi začini...

Kao grom pogodio me kakao,

ali ne u šoljici,

niti u torti,

već ime na displeju tvog telefona.

Ti mirno snivaš,

vibracija ne prestaje.

Ja zamišljam razne scene,

a radim ništa.

Čekam da pozivi prestanu.

Ćutim u sebi koliko mi je tvoj um nepoznat,

a telo znam i kada žmurim.

Daleko smo od nas dvoje.

Predaleko od iste paste za zube.

Bliske su nam prosto proširene rečenice.

Lepo. Dobro. Prijaš. Želim.

Najbliži smo kada ljubeći se pitaš me kako si.

Da li je kakao ili neki drugi začin,

mi najbolje se ne poznajemo,

jer to je tvoj način, 

a ja želim da leto traje duže,

pa šta bude...

  

Jednom zašto, uvek zašto

 Hidriram se glasno,

a jedino tebi nije jasno

da vetar smeta mojoj kosi,

pun je mesec svakog meseca,

nervoza sveprisutna,

tvoja ramena standardno široka.

Vrtim se u krug pokušavajući da shvatim

zašto sam zalepljena za tebe,

a znojim se kao luda.

Zašto ideš i ostaješ 

i stalno govoriš da smo ok.

Zašto mi smeta tvoj glas,

a miluješ me rečima 

da ovo naše je ono pravo.

Zašto sam lepršava i šarena,

a bojim se svakog tvog nejavljanja.

I zašto sebe ovoliko pitam,

dok u opeglanoj haljini pokušavam

da sednem bez gužvanja,

vrebajući kazaljke na satu,

da želiš me po starom dobrom predanju.

A ti, ti si još u kupatilu...