Kada ruter radi, dan je običan i bez mozga. Obrnuto nije, cmizdrim za sve papirnate maramice što izlaze iz proizvodnje...

Kada nemam šta da kažem,
ja prazninu zamenim pitanjem.

Dokle više ovo buđenje bez snova
i hladan tuš kao ime bez nadimka.

Dokle više bajat hleb stavi na tost,
sačuvaj mu mekoću i ukus.

Dokle više proleće je romantika,
leto najobičnija prevara,
a zima patetika,
dok jeseni se svi bojimo
i u sebi brojimo
da kiša pada samo po noći,
jer teško se oblače džemperi,
skidaju maskare,
uključuju filmski paketi,
patetiko preuzmi nam duše,
da što pre krenu slavski dani.

Dokle više kancelarija je
presveta bogorodica,
jer me hrani i napija,
plaća mi struju i komunalije,
sreća neizreciva,
ali vazduh se proređuje.

Dokle više znamo šta je stub života,
a da nije stub srama
i odoleva stubu vremena,
samo do određenih godina.

Dokle više da sam pametna,
a ustvari, 
neograničena ludorija
i rasplamsala kofa mudrosti i bora na čelu
oko nosa i usana....hm, malo i na vratu.

Dokle više stavi talk, jer upija znoj,
sramotno je da cedim se 
kada upitaš me
je'l želiš isto što i ja
u ovom trenutku slabosti,
što spojio je naše kosti.

I ne mogu išta reći,
jer krenuo si da ližeš mi labelo,
mumlajući da li je višnja
ili obično, bezbojno.