Kap po kap...

Zalomilo se tako da sedimo u istom ćošku,
da izigravamo pričljive budale
i budemo deo društveno prihvatljive skale.
Zalomilo se da je pauza za topli obrok gotova,
da sve što te uzbuđuje može i da se ubuđa,
da vraćam ti se uvek apsolutno slomljena,
od teške nesigurnosti jesam li i dalje deo tvog dana.

Prvenstveno ne podnosim kada se nešto zalomi
i taj preventivni strah od tvoje krhkosti, a moje stamenosti.
Da li realno je da se tako nešto zalomi?!
Ili prelazi u fikciju nepoznatog autora
da blizina tvoja lomi osećanja moja.

Photo credit: MP

I ovaj metež u koji guramo naša tela,
a um je ostavljen usput da ne brine
o eventualnim posledicama.
Emocija je u vakuumu,
jer požuda je ta koja vlada u našem odnosu.

Kvartalna poseta tvog dodira podgreva nadu,
topi Menaž čokoladu, poskupljuje strast,
sve je odmah i sad,
posle čega više nema povratka.

Zamućen pogled, osmeh kroz dvogled,
kap po kap moja sujeta,
tvoje lažno fer-plej odelo
i čestica preostalog dostojanstva
da sve ovo što se dešava
bude bez zapisa i traga.
A što je bilo nije se ni desilo.

Bez kusura i napojnice...

Kada dišem ljubav,
ja se odmah setim tvojih trepavica.

Kada igram ljubav,
ja vidim tvoje patofne
u koje zaljubila sam se bez najave.

Kada izgovaram ljubav,
zaboli me kuk
od prebrzog hodanja sa tobom
po tankoj žici naših
perverznih navika.

A kada se završi pauza,
ljubav je prvi korak
i označava sasvim nešto drugo,
bez kusura i mariniriranih pečuraka.

Kesa puna htenja

Ništa ne brini,nismo na bini.

Maramice su sto posto od celuloze,

nisam zalila cveće u saksiji,

nisam stigla, gledala sam te

dok navlačio si ćebe preko zulufa.

Nisam primetila da u našem kosmosu tako duva.

A kosmos je katkad javni toalet,

perverzno prljav,uvek klizav,

teško mirišljav, nužno neophodan.

Priznajem da sam dobar, loš, početnik.

Moj razum krene stranputicom

svaki put kada zauzmeš stav mlad i zreo.

Ja odmah instaliram aplikaciju

kako naborati čelo i delovati

uvek prijatno iznenađeno.

Koliko sam samo obazriva

kada si ti u pitanju,

toliko obazriva da breskve

vadim iz frižidera sat pre nego ću te videti,

da dobiju sobnu temperaturu,

da glasne žice ne utihnu, a jezik ne utrne,

’oće to od breskvi, veruj mi,

a znaš kako izgledam

kada ne znam gde ću pre,

kao najbitnija partitura

u današnjoj ovozemaljskoj kretnji.

 

Photo credit: MP

Ti vrlo dobro znaš

da si sjajan ovlašćeni distributer

strahova od velikih krahova,

uzbuđenja zbog kesa punih htenja,

bezbrižnih sezona guškanja

i svih fusnota najsitnijeg fonta,

gde nečitko piše hvala ti na pažnji.

Kad mi kažeš ’leba ti,

meni odmah krene bod na čarapi.

Smeće nije izbačeno,

nema veze, sve je opušteno,

ja centar tvoje nepažnje,

ti moj džemper za nastupajuće dane,

nutella kada šećer padne,

moj alarm za buđenje,

bade mantil za spa tretmane,

jorgan za hladne tabane,

šampon za suvopranje,

kad bojler se isprazni

zbog naših gluposti,

svađa koja pojačava dodir,

dogovor koji ankeriše „ja te volim“.

Sa tobom mi je nekako sve naj naj

i evo priznajem, ignorišem činjenicu

da u kesi punoj htenja ti nisi taj

i da si mi rekao baj baj.