Praktična teorija

Umem ja da sanjam uvrnute snove,
da trčim, padam, ustajem
i odvažno se nasmejem,
da verujem ljudima,
dok manipulišu životima,
da koristim maramice
mog omiljenog proizvođača parfema,
jer sinusi su alavi,
da dozvolim drugim prstima
prolaz kroz kovrdže,
što u zbilji zabranjeno, svakako, je,
da budem njanjava mačka
i kad februar nije,
da žderem i ločem,
ali i zalogajčiće žvaćem,
gutljajčiće degustiram.

Photo credit: MP

Umem ja sve to uvrnuto,
obrnuto proporcionalno,
da mi nikada nije jasno
zašto si ti ušao kasno,
da zaboravim kuda sam krenula
i čučim na stanici,
jer fustracija je prevelika,
sve dok se ne pojaviš ti,
sa ispražnjenom baterijom
i odličnim izgovorom.

Umem ja onako socijalistički da kažem,
moje vreme od sedam do tri završeno je,
kafa sa talogom ohlađena je,
pogledaj kako metaforički
predstavljam ti
koliko smo u zaglavi.

Umem ja i golih ramena ponosno da koračam,
kao slučajno te zakačim,
da erogenoj zoni ništa ne zafali,
ubacujem je u blender emotikona
i dozvolim ti da ljubiš ramena,
dok ne ishidrira mi se koža.

Umem ja da se ne plašim sopstvenog bola
i trudim se da samo lepo mislim,
da ne krijem se iza sebe
i budem naša istina i laž,
kad god me nešto stisne.

Umem ja to nešto i da definišem
i nabrojim sijaset sinonima,
što pritiskaju me danima,
ali nedavna istraživanja su pokazala,
da sva ova teoretisanja,
blago povezana sa praksom nisu,
jer ti si odavno van moje jave,
dok se ja i dalje koprcam u snovima,
da smo jedno za drugo stvorene budale.

Bez reprize i deserta

Drama je realna, tama je uvek dostupna,
sticajem okolnosti, posrnuću uvek okrenuta.
Večita misterija je zašto dozvoljavam sebi
da budeš glavni lik u mojoj predstavi.
Zluradi će kasti, to je zato što mi nešto fali
i zato što sam uvek na nekoj distanci,
a ja sam, zapravo, u pokušaju
da napravim pokret i dohvatim te zauvek.
Dobro, da ne preterujem, ne mora zauvek,
može svaki dan do ko zna kad.

Upornost je mazga. To ne vodi nikuda.
A patetika impresionira samo onda 
kada se radi ulje na platnu,
jer u 3D formatu
dolazi do suženja suznih kanala.
Ja neprestano plačem,
ti bez replike se praviš budala.
Šaptača ne čujem,
tekst redovno zaboravljam
ili sam, ustvari, u ovom činu
slika koja ne govori ijednu reč.
I dalje suzim.
I dalje puzim.
I dalje te ne mrzim.
I nemam kome da te tužim, 
mada to i ne želim,
jer nemam posle kome da te hvalim,
što bili smo lepo naštimovani
i zadovoljni, barem u šali.

Photo credit: MP

Divan si što me štediš svih emocija,
koje kao urasle dlačice ostavljaju tragove
po dugim nogama, što bile su dormeo 
za tvoje napaćene kapke.
Hvala ti što bez velikih pravila
i malih poklona,
ušli smo buldožerom u sva čula
i bez velike pompe i bez pesničke slobode,
odigrali dramu
"bolje sada da ne boli posle,
ja se ne zaustavljam, a ti si kraljica,
ja jurim bonus, a ti si glatka,
ne razumem šta ti nije jasno,
ovo je kraj teksta,
bez reprize i deserta".

Sve što je lepo, trajalo je...

Da kreneš ispočetka,
sve drugačije bilo bi isto.
Verovao ili ne,
dogodili bismo se sigurno,
crveni meteo alarm
i hladni talas bi se smenjivali,
bojanku bismo voštanim bojama popunjavali,
mlake misli ostavljali za plažu,
okretali tela prema Suncu,
da zaboravimo na greške, 
što pravile su nam prepreke.
Nemoj biti u iluziji
da izgubili bismo na jedinstvenosti.
Naprotiv, ponovo bismo se upoznali
u vremena kasna sa boldiranim prioritetima,
koja uključuju moj nesmotreni dodir,
tvoj profesionalni pogled,
želju da budemo mirisna nota letnjeg parfema.

Mi smo omiljeni film ispočetka.
Razrađivali smo se dokle god smo imali smisla.
Šlajfovali jesmo za sve praznike.
Oduzimali smo vreme sopstvenim životima
da bi sreća potvrdila misao
"sve što je lepo, kratko je moje".

Photo credit: MP

Sve je u redu,
uganuli smo se u
zgusnutom rasporedu zabluda,
da baš to nama može da se desi,
a lepo je bilo štelovanje kad god
mi život udeli tebe,
da posmatram te izdaleka
i budem užarena kugla,
koja želi sladoled da proba.
Nisam smela pred tobom
da isflekam svoju novu garderobu,
jer ti si bio tako prefinjeno nov
i moj život još uvek tada
nije bio sa tobom na ti.
Moja tačka gledišta zamišljala je
da postavljen si pored moga ramena
i da čujem kako ti krcka vrat,
jer spondilozin si brat
i smetao bi ti moj akcenat
dok čitamo vesti sa tračerskog portala.

Ponekad sednem i ne radim ništa,
zapravo krenem da premotavam nas, 
da zamaglim svoj mozak.
Ja bih ponovo bila tvoje pogrešno vino,
ti bi bio moj nedostatak samopoštovanja.
Izabrali bismo se opet,
jer želeli bismo da se doživimo,
ali put za evakuaciju da znamo.
I sve bi bilo samo egzotika,
ponekad čak i erotika,
emotivna kozmetika
i ostala endorfinska tematika,
bez plana za naša naredna dešavanja, 
bez zagađivanja,
samo džin tonik,
bez poklona za rođendan,
da ne bismo promašili veličinu
i ostali uskraćeni za porciju omiljenu.
Bez preterivanja i bez hrapavosti na jeziku,
ostaje misao da sve što je lepo, kratko je moje,
a trajalo je...