Ukusnima se u luster ne gleda

Ne može sve da se kaže,
mora se nešto i zapisati.
Kljucka me jedna misao,
zaraznija je od kikirikija.
Život ima različite ukuse.
Piješ kafu bez šećera.
Jedeš dosta vitamina.
Nadaš se nežno, želiš slatko.
Ponašaš se fino, a to je tako izazovno.
Mekano si zakeralo,
jer svetlo po danu, a i po noći,
mora biti prilagođeno.

Photo by MP

Zalivaš cveće povremeno.
Ne hvataš se u stavu ''M I R N O'',
jer kiselo je taman toliko,
da dosadno je biti stalno isto.
Jurnjaviš za ćoškom promene,
gde bi smestila sebe i mene.
Ne gledam u luster koji si promenila,
dok pažljivo upijam sve tvoje sokove sa usana.
Nasmeješ me čak i gorko
i redovno si moj sirup od brusnice,
da gotovo nikad ne govorim duboko
te reči, koje podsećaju na emocije.
Pitam se kako uspevaš da manijačiš me
za svaki potez neposvećenosti nama
i stalno sam u niskom startu da pobegnem
za devetsto stotinki i oborim rekord?!
Da opciono vratim se nama i zakažem nam 
novu lokaciju upoznavanja,
bez bilo kakvih oznaka i veza,
da ponovimo sve, ne otpočetka,
već od onog petka,
kada urušio mi se sistem,
a sve to zbog tvoje ludačke energije
da provodimo se do zore bez uvijanja u oblande.
Koliko je samo ukusno da volim te,
eto tek tako, namerno!

iz ćoška jednog masculinusa, kao takvog.

Jel' imamo smisla?!

Dok nam mačke kroje mesec,
mi pravimo ružičasti presek
i stavljamo u svoj podsetnik
da sve ovo između nas ima smisla i šmek.

Titove značke,
čokoladne praline,
daleke blizine,
nevešti koraci ča, ča, ča
i ostale istine,
imaju smisla
dokle god se skidamo bez stida.

Photo by MP

Nakon dužeg perioda 
palete kulturnih replika
i vezivnih prepreka,
mi dobili smo različitu slobodu
i nekulturni autoportret.
Nisam poludela,
samo sam pokušala pobeći od sebe
i nepogrešivo, svaki put,
naletela na tebe.

Naprosto obožavam tu umetnost
sofisticiranog spuštanja brade,
da se ne bismo pogledali,
jer ti si ljut,
ja nisam oprala kosu
i današnji kadar
završiće na otpadu.

Pamet u glavu, srce uza zid!!
Ko o uštipcima, 
ja o našem dvosedu
i svakom tvom pokretu,
gde sedeli smo
i mrvili i gužvali
i ležali i poskakivali
i meditirali i otkrivali emocije,
jer vrućina je uvek,
kad zgrabim ti pogled.

Dokle više ta ovlaš misao,
kada nestaneš na tri sata
i glasić koji se pita,
šta sada da radim ja?!
Da brišem obrisanu prašinu,
da operem čist veš,
da smirim žmarce,
što golicaju mi pravce,
jer kud' god da krenem,
telefonu se vraćam,
dal' propušten poziv
ili reči mazne.

Imam zaista ozbiljan plan,
da oraspoložim metabolizam,
kiseonik da je dubok,
naš smisao u produženoj stazi
sa mojim preponama i tvojim ramenima,
a ono naše slatko ništa
da ne prekine se nikad.

Smisleni besmisao umiruje besnilo.

Šta to širi rukav?!

Moj spisak omiljenih sećanja
svodi se na miris tekile
one noći kad smo bili slani i odvažni
da pravimo se ludi
bez pokušaja da budemo mudri,
moleći se da ne padne kiša
i otrezni svaki naš poljubac i dodir.

Morala sam da se ukrcam na tu vožnju.
Vozim se da se vozim i to me tako opseda,
ta nijansa iluzije što san omogućuje
i ulepšava svako naredno buđenje.

A onda ona beskonačna dužina 
najdužeg meseca u godini.
Sećam se dužine naših razgovora,
produženog bluda i uzaludnog truda
da januar traje cele godine.

Ja volim kad su nam sećanja lepa
i kada nema onih zaostalih velelepnih prizemnih dela.
Zovneš me u pola noći, 
ponekad i pre svih petlova
i kao kokavac kad mi zatrese kovrdžu,
ti raspališ
''volim da te mirišem takvu,
dođi da se sećamo,
treba mi tvoj dah za miran san''.

Kako se osećam?!
Ne znam, nisam se pitala od jutros.
Pomešano.
Smešno.
Glupo.
Čudno.
Setno.
Karmički garavo.
Kao produženi kabal u promašenom štekeru.
Zakeralo bez premca.
Posesivna lujka.
Prašnjava šustikla na televizoru,
ali voljeni vez...

Photo by MP

Čega se sećam?!
Zadovoljstva na dah,
sreće na uzdah,
uzaludnih poziva,
promašenih padeža,
dodira ispod stola,
gde čarape cepaju se na pola,
ja koračam smelo,
ti mi se smeješ pokvareno
i želiš da sve lepo bude spakovano u
''majke mi, ali stvarno, ovo naše,
mislim da je ono pravo.''
Preimenovano u kvarno
i to je tako realno.

Poslednji potez.
Kratki rez.
''Podseti me šta to širi rukav,
il' bar na tren biti nezamenjiv.''