Mikrotalasna priča jednog čovečuljka...

Četvrt hedonizma i beg od okolnosti, molim?!

Jedan trenutak lep,
da'l moguće je da sam toliko slep
ili sam običan neko,
ko ne veruje da si takva blizu,
odjednom snažna i odvažna,
što ume, sme i može
da pusti mi poruku
"pozovi me u nedelju".

Nikada se ne pitam
koliko je sve otišlo u slepu ulicu,
koliko si bahata dok pokušavaš 
da nametneš mi svoje sutra,
koliko sam stalno tenzičan,
hoću li imati želju,
da nasmejem ti se u foajeu.
Madaaaa....ima tu dosta toga 
što daje prednost osmehu.
Ne znam, valjda taj 
usporeni snimak u mojoj glavi,
kada ukapiram da na minut smo od nas,
ti u svemu tome vidiš spas,
a zapravo smo slučajni uzorak,
koje vredi zauvek i biva samo noćas.

Photo credit: Mila Panov

Četvrt hedonizma sa tobom i boca vina?!
Eeee to je nadrealni romantizam,
koji ne izgovaram gotovo nikad,
a retku demagogiju puštam
da prohuja sa viskijem.
Okrenem se i nastavljam tamo
gde sam i prekinuo,
da valjam se od smeha beznačajnostima
svog scenskog nastupa - 
šljokanje sa ribama,
baljezganje bez limita,
troška na angro,
snoška ne tako stalno...

Beg je najpoznatije ostvarenje,
koje slavi oslobađanje,
bez suočavanja i bez svesti,
bez priznanja i bez ikakvog negodovanja,
bez filozofiranja i ostalih sranja,
samo uz odluku da toksično je biti s'tobom,
iako premalo i banalno 
u odnosu na našu nemoć
da odolimo jedno drugom.

Sve je u najboljem neredu...

Mnogo je lepo što uspevaš da prolaziš kroz život
pretvarajući se da se nismo ni desili.
U redu je da mi se nikada ne javiš,
osim u situaciji kada slučajno smo se sreli,
a šta fali i da nagazimo želju,
jer ništa nam nije strano
i sve je u našem miljeu.

Zašto bi mi čestitao rođendan?!
Nepotrebno poznavanje,
a i čemu glavobolja
oko kupovine eventualnog poklona.

Photo credit: Mila Panov

Ti si značajni predstavnik današnjice,
voliš da se zasladiš dostojanstveno,
možda je pomalo i divlje, 
ali pre svega jako uglađeno.
Tako uzbuđujuće,
da svaki put voda na usta pođe.

Inspirisana primitivka,
ja ostvarujem svoje snove u sudaru između
"ne, nikako, mani me te traume" i
"sećam se onog ponedeljka,
kada došao si slučajno,
da dodirnem te takvo preplanulog,
premda ima tome već tri meseca".

Dobro de, nisam baš takvo džangrizalo.
Ti si skroz u redu,
provodiš dane u svom uredu,
odlaziš kući po vremenskom redosledu,
imaš skriveni fond sreće i zadovoljstva,
potpuno si kao iz časopisa.
A što se mene tiče,
ja sam fantastični turistički kvart,
tajna kasica prasica i religiozni nered
za sve tvoje potrebice
i ostale deminutive.
Mhmh, kada malo bolje razmislim,
jedna dobra naslovnica iz "grehota i zdravlje".

Put kojim se žešće ide

Mnogo volim kada mi se saopšti
"ne brini, u ovome smo zajedno",
a od toga dobijem mrvicu tvog pogleda.
Je l' si siguran da mi je haljina do kolena?!
Je l' veruješ u situaciju da bilo nas je preterano,
a čuvali se nismo nikako?!
Znam, nekada je nemoguće izbeći određene dodire.
Mučim muku sa zaključivanjem,
koji neodložan razlog, osim ako nije pad nivoa šećera,
me je naterao da iskočim iz ćebeta,
nalepim šta bilo od garderobe po sebi
i krenem putem kojim se žešće ide,
gde reč ne pomaže, telo zapomaže,
kratak orgazam, prespoj u glavi,
zagrljaj čvrst,
da pomisliš na tren kako svega ovoga
nema ni na reklami.

Photo credit: MP

Tog jednog popodneva,
kada tonus zapadne u krizu nakon obilnog ručka
i kada krene u glavi sve da bućka,
spustila sam se do pošte po nalogu države,
da pokupim paket iz Kine.
Sretnem tebe, znamo se zilion godina,
ne slutim da ćeš u ovo doba 
godinu dana posle postati prava magija.
Dovoljno je da neobavezan 
i vrlo neprimetan razgovor 
bude uvod u trenutak života.

Trenutak lep, plišan,
izgubljen pa ponovo nađen,
trenutak naš,
što napravio je hedonistički kolaž.
Taj trenutak poklon je,
što omogućio mi je 
da zaboravim na sve brigetine.
Naizgled nebitna stanica,
da predahnem od užurbanog špartanja,
ubacila me je u scenu iz Tarantinovog filma,
a nisam žena zmija,
već od sumraka do svitanja redovni repertoar
sve sa tobom bez ijednog pitanja.

E tu je početak svih problema ove planete.
Zašto te nikada nisam pitala?!

A i šta da pitam
kada horoskop kaže može,
svi lajfkoučevi gestikuliraju
da strpljivost je obavezni asesoar,
dok prepuštam se čoveku popout tebe,
jer u stanju si da tretiraš me poput voljene žene,
a lako je navići se na upakovane napolitanke.

Ti si trenutak na svom mestu,
ne dozvoljavaš da se umešam u tvoju auru,
čuvaš svoju privatnost od mene,
aplauz bez pauze neodoljivi čoveče,
što skrivao si nas od svoje svakodnevice.  

Kap po kap...

Zalomilo se tako da sedimo u istom ćošku,
da izigravamo pričljive budale
i budemo deo društveno prihvatljive skale.
Zalomilo se da je pauza za topli obrok gotova,
da sve što te uzbuđuje može i da se ubuđa,
da vraćam ti se uvek apsolutno slomljena,
od teške nesigurnosti jesam li i dalje deo tvog dana.

Prvenstveno ne podnosim kada se nešto zalomi
i taj preventivni strah od tvoje krhkosti, a moje stamenosti.
Da li realno je da se tako nešto zalomi?!
Ili prelazi u fikciju nepoznatog autora
da blizina tvoja lomi osećanja moja.

Photo credit: MP

I ovaj metež u koji guramo naša tela,
a um je ostavljen usput da ne brine
o eventualnim posledicama.
Emocija je u vakuumu,
jer požuda je ta koja vlada u našem odnosu.

Kvartalna poseta tvog dodira podgreva nadu,
topi Menaž čokoladu, poskupljuje strast,
sve je odmah i sad,
posle čega više nema povratka.

Zamućen pogled, osmeh kroz dvogled,
kap po kap moja sujeta,
tvoje lažno fer-plej odelo
i čestica preostalog dostojanstva
da sve ovo što se dešava
bude bez zapisa i traga.
A što je bilo nije se ni desilo.

Bez kusura i napojnice...

Kada dišem ljubav,
ja se odmah setim tvojih trepavica.

Kada igram ljubav,
ja vidim tvoje patofne
u koje zaljubila sam se bez najave.

Kada izgovaram ljubav,
zaboli me kuk
od prebrzog hodanja sa tobom
po tankoj žici naših
perverznih navika.

A kada se završi pauza,
ljubav je prvi korak
i označava sasvim nešto drugo,
bez kusura i mariniriranih pečuraka.

Kesa puna htenja

Ništa ne brini,nismo na bini.

Maramice su sto posto od celuloze,

nisam zalila cveće u saksiji,

nisam stigla, gledala sam te

dok navlačio si ćebe preko zulufa.

Nisam primetila da u našem kosmosu tako duva.

A kosmos je katkad javni toalet,

perverzno prljav,uvek klizav,

teško mirišljav, nužno neophodan.

Priznajem da sam dobar, loš, početnik.

Moj razum krene stranputicom

svaki put kada zauzmeš stav mlad i zreo.

Ja odmah instaliram aplikaciju

kako naborati čelo i delovati

uvek prijatno iznenađeno.

Koliko sam samo obazriva

kada si ti u pitanju,

toliko obazriva da breskve

vadim iz frižidera sat pre nego ću te videti,

da dobiju sobnu temperaturu,

da glasne žice ne utihnu, a jezik ne utrne,

’oće to od breskvi, veruj mi,

a znaš kako izgledam

kada ne znam gde ću pre,

kao najbitnija partitura

u današnjoj ovozemaljskoj kretnji.

 

Photo credit: MP

Ti vrlo dobro znaš

da si sjajan ovlašćeni distributer

strahova od velikih krahova,

uzbuđenja zbog kesa punih htenja,

bezbrižnih sezona guškanja

i svih fusnota najsitnijeg fonta,

gde nečitko piše hvala ti na pažnji.

Kad mi kažeš ’leba ti,

meni odmah krene bod na čarapi.

Smeće nije izbačeno,

nema veze, sve je opušteno,

ja centar tvoje nepažnje,

ti moj džemper za nastupajuće dane,

nutella kada šećer padne,

moj alarm za buđenje,

bade mantil za spa tretmane,

jorgan za hladne tabane,

šampon za suvopranje,

kad bojler se isprazni

zbog naših gluposti,

svađa koja pojačava dodir,

dogovor koji ankeriše „ja te volim“.

Sa tobom mi je nekako sve naj naj

i evo priznajem, ignorišem činjenicu

da u kesi punoj htenja ti nisi taj

i da si mi rekao baj baj.

...tesan veš, mazohistički urnebes..

 

Pitao si me...

Kad me pitaš šta ima novo,
a nismo se videli bogtepita koliko skoro,
ja promrmljam nešto,
što provežbala sam nevešto,
zamislim se nad situacijom,
da bi se fokusirao na moje kukove,
a to uvek upali
i shvatim da je, zapravo,
više nego dobro
što te zanimam tako površno,
što ne moram da se trudim
da sročim kako nema ništa novo,
evo vidi me,
ovo sam nova ja,
znam, teško je u to poverovati,
ali naučila sam da spremam knedle sa šljivama,
znam, čudiš se ma da li je moguće u mojim godinama,
no samo da te podsetim,
ja sam vremenski neograničena.

Photo credit: MP

Ja se uvek preterano potrudim
da smislim nešto zabavno o sebi.
Ne mogu da se žalim,
čak uspem i u šali,
provedemo se na nekom događaju,
što režirali su tvoji drugari,
bude sve "jao drugarčina si prava,
ja ni pred kim ne mogu biti
tako opušten i tako budala...".
A ja kao puter na ringli,
dodaj mi samo malo čokolade
da razlijem se kao glazura,
čekajući tvoj stisak oko struka.

Moje nešto novo,
tebi je kilometrima daleko.
Ti voliš određenu lokaciju,
da možeš delati u punom sjaju.
Objektivno, sjajno jeste,
ali sve je do mene.
Probam, vidim ne ide,
ne sklanjam se,
a zapravo nema me.
Zadovolji svoje estrogene na sat, dva,
ionako je sve otišlo dovraga.
A kad mi saopštiš,
ti si likčina, svaka ti čast,
ne znam da li da pomislim 
da mi je jezik do kolena
ili se haljina svlači preko ramena.

Evo, prošlo je izvesno vreme,
ja nikako da ukapiram,
jesmo li na pravo putu
ili smo u pogrešnom priručniku
ili nismo tu gde jesmo,
ne znam,
kad me već pitaš,
jedno je sigurno,
izgovaram ovo sa puno strasti,
kosa mi se više ne masti.

Praktična teorija

Umem ja da sanjam uvrnute snove,
da trčim, padam, ustajem
i odvažno se nasmejem,
da verujem ljudima,
dok manipulišu životima,
da koristim maramice
mog omiljenog proizvođača parfema,
jer sinusi su alavi,
da dozvolim drugim prstima
prolaz kroz kovrdže,
što u zbilji zabranjeno, svakako, je,
da budem njanjava mačka
i kad februar nije,
da žderem i ločem,
ali i zalogajčiće žvaćem,
gutljajčiće degustiram.

Photo credit: MP

Umem ja sve to uvrnuto,
obrnuto proporcionalno,
da mi nikada nije jasno
zašto si ti ušao kasno,
da zaboravim kuda sam krenula
i čučim na stanici,
jer fustracija je prevelika,
sve dok se ne pojaviš ti,
sa ispražnjenom baterijom
i odličnim izgovorom.

Umem ja onako socijalistički da kažem,
moje vreme od sedam do tri završeno je,
kafa sa talogom ohlađena je,
pogledaj kako metaforički
predstavljam ti
koliko smo u zaglavi.

Umem ja i golih ramena ponosno da koračam,
kao slučajno te zakačim,
da erogenoj zoni ništa ne zafali,
ubacujem je u blender emotikona
i dozvolim ti da ljubiš ramena,
dok ne ishidrira mi se koža.

Umem ja da se ne plašim sopstvenog bola
i trudim se da samo lepo mislim,
da ne krijem se iza sebe
i budem naša istina i laž,
kad god me nešto stisne.

Umem ja to nešto i da definišem
i nabrojim sijaset sinonima,
što pritiskaju me danima,
ali nedavna istraživanja su pokazala,
da sva ova teoretisanja,
blago povezana sa praksom nisu,
jer ti si odavno van moje jave,
dok se ja i dalje koprcam u snovima,
da smo jedno za drugo stvorene budale.

Bez reprize i deserta

Drama je realna, tama je uvek dostupna,
sticajem okolnosti, posrnuću uvek okrenuta.
Večita misterija je zašto dozvoljavam sebi
da budeš glavni lik u mojoj predstavi.
Zluradi će kasti, to je zato što mi nešto fali
i zato što sam uvek na nekoj distanci,
a ja sam, zapravo, u pokušaju
da napravim pokret i dohvatim te zauvek.
Dobro, da ne preterujem, ne mora zauvek,
može svaki dan do ko zna kad.

Upornost je mazga. To ne vodi nikuda.
A patetika impresionira samo onda 
kada se radi ulje na platnu,
jer u 3D formatu
dolazi do suženja suznih kanala.
Ja neprestano plačem,
ti bez replike se praviš budala.
Šaptača ne čujem,
tekst redovno zaboravljam
ili sam, ustvari, u ovom činu
slika koja ne govori ijednu reč.
I dalje suzim.
I dalje puzim.
I dalje te ne mrzim.
I nemam kome da te tužim, 
mada to i ne želim,
jer nemam posle kome da te hvalim,
što bili smo lepo naštimovani
i zadovoljni, barem u šali.

Photo credit: MP

Divan si što me štediš svih emocija,
koje kao urasle dlačice ostavljaju tragove
po dugim nogama, što bile su dormeo 
za tvoje napaćene kapke.
Hvala ti što bez velikih pravila
i malih poklona,
ušli smo buldožerom u sva čula
i bez velike pompe i bez pesničke slobode,
odigrali dramu
"bolje sada da ne boli posle,
ja se ne zaustavljam, a ti si kraljica,
ja jurim bonus, a ti si glatka,
ne razumem šta ti nije jasno,
ovo je kraj teksta,
bez reprize i deserta".

Sve što je lepo, trajalo je...

Da kreneš ispočetka,
sve drugačije bilo bi isto.
Verovao ili ne,
dogodili bismo se sigurno,
crveni meteo alarm
i hladni talas bi se smenjivali,
bojanku bismo voštanim bojama popunjavali,
mlake misli ostavljali za plažu,
okretali tela prema Suncu,
da zaboravimo na greške, 
što pravile su nam prepreke.
Nemoj biti u iluziji
da izgubili bismo na jedinstvenosti.
Naprotiv, ponovo bismo se upoznali
u vremena kasna sa boldiranim prioritetima,
koja uključuju moj nesmotreni dodir,
tvoj profesionalni pogled,
želju da budemo mirisna nota letnjeg parfema.

Mi smo omiljeni film ispočetka.
Razrađivali smo se dokle god smo imali smisla.
Šlajfovali jesmo za sve praznike.
Oduzimali smo vreme sopstvenim životima
da bi sreća potvrdila misao
"sve što je lepo, kratko je moje".

Photo credit: MP

Sve je u redu,
uganuli smo se u
zgusnutom rasporedu zabluda,
da baš to nama može da se desi,
a lepo je bilo štelovanje kad god
mi život udeli tebe,
da posmatram te izdaleka
i budem užarena kugla,
koja želi sladoled da proba.
Nisam smela pred tobom
da isflekam svoju novu garderobu,
jer ti si bio tako prefinjeno nov
i moj život još uvek tada
nije bio sa tobom na ti.
Moja tačka gledišta zamišljala je
da postavljen si pored moga ramena
i da čujem kako ti krcka vrat,
jer spondilozin si brat
i smetao bi ti moj akcenat
dok čitamo vesti sa tračerskog portala.

Ponekad sednem i ne radim ništa,
zapravo krenem da premotavam nas, 
da zamaglim svoj mozak.
Ja bih ponovo bila tvoje pogrešno vino,
ti bi bio moj nedostatak samopoštovanja.
Izabrali bismo se opet,
jer želeli bismo da se doživimo,
ali put za evakuaciju da znamo.
I sve bi bilo samo egzotika,
ponekad čak i erotika,
emotivna kozmetika
i ostala endorfinska tematika,
bez plana za naša naredna dešavanja, 
bez zagađivanja,
samo džin tonik,
bez poklona za rođendan,
da ne bismo promašili veličinu
i ostali uskraćeni za porciju omiljenu.
Bez preterivanja i bez hrapavosti na jeziku,
ostaje misao da sve što je lepo, kratko je moje,
a trajalo je...