In coffeum veritas

Dan je tako linearno dosadan.

Buđenje se odlaže.

Misao se ne pokreće.

Smisao se postiže

i eksponencijalna zabava počinje,

kad ustao si pre mene,

mada prehlađena ti bešika,

izvukao si bademe iz rerne,

prevrnuo pola kuhinje

da nađeš džezvu za dvoje

i čula sam te još pre pola sata,

al’ osećam se tako posebno,

jer sve ovo naše je istinito.

Ne znam zašto svima delujemo

jako prepotentno.

Mi se, ustvari, čuvamo za nas,

da produžimo blaženstvo,

da ne pohabamo se nežno,

već da grubo verujemo,

čvrsto se ponašamo

i brkamo razne pojmove,

jer ljubav je ta,

koja odnosi pobedu,

plete kolariću-paniću,

pojačava ovu kafu,

tebe stavlja na mene,

da pokaže kako Adam, Eva i jabuka sa cimetom,

pa to je jedna lepota precrtana.

Glasno uzdišem, već mi je vreme.

Zlatan si, sijaš na sreću,

oči krupne, vrišteće,

kad god trepnem,

zahvalim se,

što mogu da gledam te,

dok postavljaš čarape na radijatore,

a ja ne umem da sačekam,

već skačem k’o dete i cmačem te.

Photo by MP 

Ne reagujem na datume,

ti mi praviš svaki dan praznike.

Ne svodim račune,

mi vadimo ljubav iz svake bore,

vodimo se za ruke bez pogovora,

dišemo na nos, jer usta su nam zauzeta.

Veš mašina radi u doba jeftine tarife.

Ljubav u doba fotofiniša,

bez bonusa i kićenja,

samo malo lenora,

da svežina uvek bude prolećna. 

Srčem kafu, užasna sam u tome,

al’ bezbrižno razmišljam,

kako upao si mi u pamet

i probudio romantiku iz kome.

Koliko samo suvih, vlažnih,

smešnih i važnih gluposti

u prethodnim redovima.

Aj sad, ubadam želju,

što deblji talog, dno je daleko,

skidam prašinu sa našeg ogledala,

u kafi, koju kuvaš svaki dan, je istina. 

Ti si glupost,koju volim već izvestan broj godina.

Naša stvar za poneti

Ja imam nadu i ne dajem je nikome.

Mi imamo šansu da verujemo u bajke,

al' vozimo se bez cilja da saznamo

imamo li snage.

Ti si čovek koji je previše znao.

Mi smo sasvim slučajno zaljubljeni.

U koga?! U šta?!

Podrazumeva se, u sopstveno ja,

u eventualno ti i ja,

u beskrajnu želju da postanemo

ljubav bez dna.

Naša stvar stavlja se na tanjir,

pa ko je gladan neka pere sudove.

Koristim viledu, da fleku ostavim bledu.

Ne stavljam karmin i to je u redu,

nosim kilote i to isključivo u sredu.

Ti poštuješ moje navike

i bezuspešno pokušavaš da zavoliš moje butine.

Razumem te, ima ih na stotine.

Probudio si noćas u meni takmičarku,

probudila sam noćas u sebi cmizdrušu.

Šta će se desiti sutra,

o tome sam mislila juče.

Potraga za smislom tebi me dovuče,

u trenutku kada želim da navučem patike

i odem od kuće.

U glavi buka, nos mi curi,

daj mi tvoje termo čarape,

da lakše pregrmim naš zahladneli odnos,

tvoj osmeh divni

i jake reči što govoriš u sebi.

Ti si moja glupost,

infantilna greška,

radost bez premca, 

dimljena slika,

kisela paprika,

pokvarena roletna

i ćebe koje ne greje.

Al' volim da te gledam kao čokoladu

i mirišeš na cimet,

jer život je u pravu.

Da, loše je.

Tako je.

Budi deo vremena.

Ne zahtevaj teške teme.

Odgovore ćeš dobiti proste.

Ljubav je svačija stvar

u vremenima ko, šta, gde, kako

i samo moja stvar 

da oprostim ti olako.

A ti, iscedi pa reci

da je naša stvar za poneti.

Mahanjem do kometa

Kažu super je,
on pogleda,
nju glava preispituje,
da li da upušta se,
da li da prepušta se
ili da jednostavno sačeka
slagalicu u sedam da kažu
crveni takmičar nestao je.

Uvek je ta dilema 
između hedonizma i pokleknuća,
korak da se napravi pravi,
put da mi osvetliš,
za ruku da me držiš,
dok čekamo red u ladies room-u
da zadovoljim bešiku punu.

Nešto razmišljam,
kako je sve tak' podmazano među nama,
kako si ti tak' muškarac,
ja tak' žena,
a sve vreme se pitam,
kako nam uspeva
tak' unspeakable fuck. 

Serious talk - photo by MP

A da se ti pozajmiš malo meni,
ja se pozajmim malo sebi
i bude čist račun,
skriveno poznavanje,
gimme five pozdravljanje
i to ponavljanje bi moglo trajati,
razmišljam,
sve dok znamo gde je gornji i donji veš
i da li su cipele pravi broj.

Ajooj, dokle više ta sumanuta bruka?!
Ali tako je slatko,
jes' malo iskrivljeno i bolucka
i dokle više da me tucka 
tvoj mozak majušni,
kada kaže ostavi sve
i budi moja kometa,
odavde do neotkrivenih dimenzija.

Za tren pomislim,
Holivude, di' si,
ali mokra krpa po sred čela,
da bi glava počela da razmišlja,
hej ti, tak' muškarac,
nemam ja da ostavljam sve,
tvoje su cipele tuđe,
čarape na pruge,
jakna ko zna gde,
a veš imaš tamo,
možeš uzeti iz fioke druge.