Što se bore misli jednog Zemljanina

Kad te ugledam ispred pekare,
oblije me znoj, nisam sav svoj,
vrtim se po radnji kao kanarinac,
a želim te ko klinac.

I baš mi je mrzak đevrek i pitica,
al' dvoumim se stalno, jer ulaziš lagano.

Osetim ti puls, jer moj nestaje,
dok izgovaraš slasno ''čašu jogurta, molim'',
ja zamišljam se jasno i 
znam šta bih bio da se ponovo rodim.
Jedino, dovoljno i poželjno,
tvoja čaša jogurta.

Uzdržavam se i gotovo uvek suzdržavam da ti priđem,
ne zato što sam hrabar, kukavica, muškarac,
mužjak, jednokratna pomoć ili sam gotovinski kredit,
a kamatni kreten, već zato što je ljubav čudna, 
strast pruga bez pragova,
a ja odštampan u fontu devetka times new roman.

Ne primećuješ me.
Jebeno dobro si pripremljena
da za tačno 36 sekundi naručiš,
platiš i izađeš,
a ja trepnuo još nisam,
oči još uvek drljave.
Mada i tako, kroz skramu,
neodoljiva si,
magična,
vrela,
drhtava,
plišanih usana,
mirišeš na kremu za ruke.

Nisam gladan.
Toliko se najedem svoje vizuelizacije tebe,
da đevrek stoji bajat već treći dan.
Ukusna si.

Photo by MP 

Ja verujem, mada i strahujem,
neskladno pokušavam da ti se približim,
ali mi motorika ostala na času fizičkog vaspitanja.
Tvoj korak je u desno, moj uvek pogrešno u levo.

Nisi promenila posao.
Nisam ni ja.
O tebi znam samo da si pekarkina komšinica.
Gle čuda i ja sam.
Tih 21,67 sati za ovih deset leta,
koliko se srećemo svakog jutra,
najlepši su u životu jednog Zemljanina.
Ja te sate ne habam, ja ih iznova premotavam.
I verujem mislima svojim, više nego očima.
I znam kada treba zastati, trepnuti i pocrveneti.
Zuji mi u ušima.
Nezaustavljivo kijam.
Šal ne stižem da skinem.
Sunce je najbliže Zemljaninu ikada.
Komšija, kafa nakon doručka?!
Java ili sam postao čaša jogurta?!

Jedan sasvim isti dan

Nedeljom su jutra katkad toliko bučna zbog udara vetra u roletne, 

da se ne oseti miris kafe, a srce kuca kao na pokretnoj traci, 

premda kardio pomeranja u mestu jednako su dosadna kao čekanje 

na stanici nedeljom u stilu ako dočekam bus. 

Zapravo, kuda sam krenula u nedelju?

Nedeljom se razvlačim u pidžami do ponedeljka.

Nedeljom pustim kažiprst po polici 

i poremetim pravni red i poredak

šestomilimetarskoj prašini.

Nedelja je da odem frizeru, 

jer pms tako nalaže, 

ponašam se asimetrično,

da odradim kupovinu,

vitlam tako praznim kesama,

dok kiša ledeno udara,

da otrčim u zaklon

i odgledam se u izlogu

zadovoljna u hormobalansu.

Nedelja je da se govori tiho, a ćuti glasno,

ostavljajući prethodnih šest dana tamo gde im je i mesto,

a prošlu noć odslušati još jednom u svojim ušima,

dodati po koji džez zvuk, da umiri uzbuđenje,

oduzeti po koji perverzni momenat da naglasi želju.

Nedeljom se svaka iluzija, eventualna čežnja,

nedosanjan san ugasi, jer glava tutnji,

a kafetin neuspešno locira razvojni put alkohola.

Nedeljom se broje bore, bez uvijanja i skrivanja,

prave maske od krastavca,

premerava celulit, počinje dijeta od ponedeljka.

Photo by MP

Nedelja je da se lista ''za uraditi'' ostavi prazna

i da se ispuni mudrost ''plan je da nema plana''.

Nedelja je da se čeka tvoje ime 

i kao kad se diže testo od kvasca

i priprema nedeljni kolač za pečenje

na 250 stepeni, e tako mi gore obrazi

kad pročitam te na telefonu.

Odgledam te, kao da sam te videla sa zakašnjenjem.

Ne smišljam odgovor pola sata.

Bez sekunde se premišljam da te vidim večeras.

Nedelja je bezbolna, utrnula,

sumorno realna, maštovito vrela,

učtiva i bezobrazna,

ista, a različita od svih prethodnih

i nastupajućih nedelja.

Nedeljom, a možda i sutradan,

volim te do mozga i nazad.