Dolina sreće

Realnost! Iskrenost! Odanost! Mudrost! Ponos! Ja naprosto uživam u toj neograničenosti svojih snova. Onaj osećaj kada ne postoje dovoljno visoke planine, nepregledne doline i široke reke koje mogu sprečiti da me zadovoljstvo opseda i zaposeda. I tako ja u snu, a i na javi, pevušim ili bar pokušavam da pevušim ’’ain’t no mountain high enough...’’.

Premijerama se radujem sa određenom dozom bojazni zbog eventualnih neprijatnih iznenađenja, jer koliko god treniram, gotovo uvek nisam u kondiciji kad nastupi neprijatno iznenađenje. Postojalo je izvesno strahopoštovanje prema glomaznoj zgradi punoj znanja, gde je sve u istoj bilo glomazno, od holova, preko amfiteatara, laboratorija, nastavnog i vannastavnog kadra, klubova za predah od prekomernog studiranja, do glomaznih šolja u kojima se služila jaka, crna, bez šećera da ako uspe nas razbuditi u jesenjim kišnim jutrima, jer oktobar je to. Mi, petlići u premijernom semestru, bili smo kao pušteni iz kaveza. Strahovali jesmo, ali i radovali svakom novom danu, jer je donosio nove situacije, nova predavanja, nove vežbe, ponovna ispijanja kafa i kokti, nove poglede, nove slučajne susrete po holovima.

Kiša tog oktobra nije znala za NE, kišobrani nisu uspevali odbraniti se od tih udara po kvadratnom milimetru. Ulazim u hol fakulteta, ne uspevam da se ogledam u  ulaznim vratima, jer to bejaše standardna procedura, borim se sa pomahnitalim kišobranom i branim neuspešno od vode na istom i osećam da naglo gubim ravnotežu i da me sila gravitacije neviđenom brzinom privlači mermernom podu. A odmah zatim, u milisekundi osećam jak stisak u predelu desne nadlaktice i izvini, izvini, izviniiiii, kasnim na predavanja kod Zmije, nije bilo namerno, izvini. Kao pravi petlić ne uspevam da progovorim, mada imam bogat vokabular. Kažem ja, strahopoštovanje prema svemu u ovoj zgradi. Jedino što uspevam je da odgledam objekat koji se izvinjavao i žurno otrčao. I bogami, imala sam šta i za videti, pravi paket aranžman. Slika sa tonom i to kakvim. Divim se samoj sebi kako uspevam da uhvatim momente pre njihovog nestanka. Brada stara dva dana, kosa uredno pokisla, nos koji nije iz kataloga i iz serijske proizvodnje, dakle na upit, malo duži, jer kako drugačije zapamtiti profil i ton  koji za trenutak, a možda i duže, parališe. Ta slika i ton koji su bili kao bljesak, urezali su se. I studiranje je odjednom, tako neprimetno, počelo bivati sve zanimljivije. Stariji od mene taman toliko da bude dobar vodič u toj zgradi. Sretali smo se često. Ma sretali smo se stalno, jer sam detaljnom analizom došla do njegovog portfolia, imena i prezimena, godine studiranja, broja indeksa i naravno rasporeda svih predavanja i vežbi. Kolege i ja smo uvek nepogrešivo bili u klubu kada i on, na tačno određenom spratu, ispred tačno određene laboratorije gde i on, ali osim po kojeg pogleda i uzdignutih obrva, što je značilo zdravo, drugo ništa nisam dobila. Meni je to bilo sve. Činilo se da će studiranje proći bez reči.

This photo belongs to respective owner - Jelena Antić

Rešena da to prekinem na početku druge godine, jer više ne bejah petlić, saznajem da moja slika sa tonom više ne zaposeda našu zgradu. Naime, spašava neke bogatune po kalifornijskim bazenima. Ali je i dalje zaposedao moj um, svaki pedalj mene, a ponajviše u predelu trbuha, jer pri svakoj pomisli na njega, unutra se dešavao cunami. Mazohizam na delu, sve to itekako prija, ali i izjeda. Studiranje se moralo nastaviti, a ja sam konstantno, onako za sebe, pevušila ’’ain’t no mountain high enough......to keep me from getting to you babe’’. Naravno, bilo je momenata kada su druge pesme bile na repertoaru i činile te iste, gore pomenute momente, čarobnim i neponovljivim. 

Nova, finalna, sezona jesen/zima je krenula. Ostalo je još naprstimajedneruke ispita. Časovi se nisu smeli propuštati, jer stigli smo do srži inženjerstva. Zmija (strašni profesor) nas je postrojavao, a uvek nas je bilo dosta, jer svako ko nije položio njegov ispit morao je iznova posećivati predavanja. U jednom od tih postrojavanja čula sam ton, vrlo prepoznatljiv, slika se nije prikazivala, ali ’’ain’t no mountain high enough...’’ je počelo da zuji u ušima. Moja slika sa tonom se vratio. Jaka ramena, tu i tamo po koja seda vlas, prepoznatljiv nos i zagonetan, a neodoljiv osmeh. Muškarac, reklo bi se.

Hej, ćao, kako si?! Zdravo, odlično. Ti?! I tako smo od javljanja podizanjem obrva, prešli na proste rečenice, a zahvaljujući Zmiji i na složene rečenice. Milion papira rasprostranjenih po sobi, a tek smo prešli trećinu gradiva. Sa ove distance, mislim da lakše i lepršavije nijedan ispit nisam spremila. Odmah se osećalo njegovo prisustvo. Soba je pulsirala od decibela koje smo proizvodili vrišteći od smeha, ponekad ne znajući ni razlog tom histeričnom smehu. Nije nam ni bilo bitno. Jednostavno, uživali smo. Krala sam te momente i pakovala ih, da kasnije kad uzbuđenje splasne mogu da pustim play i iznova uživam u njima. Ispit se položio, moralo se proslaviti kako dolikuje. Krenulo se bojažljivo, aperitivne čaše na meniju. U tom trenutku su serotonin i endorfin krenuli u akciju razbucavanja mog organizma i pojačavali želju za.....alkoholom. On se nije odvajao od mene. Čitave večeri bili smo na milimetarskoj udaljenosti. Meni sve vreme pesma u glavi, on ne prestaje da me šarmira osmehom i kači ramenom, onako ≥ od druga, a ≤ od ljubavnika. Nastavili smo sa vinskim čašama. E tu su počeli obrazi da se rumene, telo podrhtava, a svest da ne sluša. I onda prasak, začaranost, sočnost, neponovljiva milina. Sve je bilo tako nabujalo, a tako zrelo, tako bajkovito, a tako realno. Imala sam utisak da će doći do promene mog agregatnog stanja od vreline njegovih usana, a telo i duh su bili u skladu i u jednom komadu. Sreća neizreciva.

I tako svaki naredni dan, mesec, godina. Od mog sveta, njegovog sveta, počeli smo praviti naš svet. Za MI smo potrebni, a i dovoljni ti i ja. Naš svet nema godine, on se uvek rađa, načitano je govorio moja slika sa tonom. Sa stoprocentnom preciznošću je znao ispaljivati romantične izjave i pogoditi metu. Kao i onda kada je od jedne, naizgled, neprimetne večeri, napravio veoma primetnu, zauvek zapamćenu situaciju. Kuvao je kafu, zbijao šale, kao i uvek, postavljao bezbroj pitanja, kao i uvek, jer je nepresušan izvor energije. I najednom kreće recital:

’’ Listen baby....if you need me, call me, no matter where you are, no matter how far. Just call my name, I’ll be there in a hurry, you don’t have to worry.....’’. Malo je reći da sam bila zatečena, a on nastavlja ’’ ’cause baby there ain’t no mountain high enough, ain’t no valley low enough, ain’t no river wide enough to keep me from getting to you babe’’. Vidi, Shade kaže no ordinary love. U pravu je, ima samo extraordinary love, a to si ti, drago biće.

 I zaista, naš svet nema godine, on se uvek rađa. Rodila se Milja, dolina sreće jedne mame.

Naslovi

Resolution number 2015. Dear Santa, or who you actually are, let me tell you something. The only emotion that I don’t like to hide is love. I like showing my happiness. But, hiding other feelings isn’t the easy way out for me. Well, sometimes is the the only way out. Ok, I know what you are going to tell me, sharing is caring and New Year has already come, but you’re wrong.

Sunce se ranije rađa u hramu neba. Iz godine konja prelazi se u godinu koze. Doček Nove godine kod najmnogoljudnije nacije biće sledećeg meseca. Tako da, dragi moj željoispunjivaču, nisam zakasnila. Zapravo, na vreme ti se obraćam.

Ja uživam u muzici, pokreće svaki moj mišić, svaku ćeliju, sve krene da vibrira. I kada je tišina, meni je muzika. Svaki dan je muzika. Naročito u danima pod rednim brojem 360, 361, 362, 363, 364, 365. Tada se probija zvučni zid. Svakakve muzike je bilu u prethodnim danima od 1 do 360. Playlista je bila doista šarenolika. Bilo je tu pregršt čulnih ugođaja, smešnih i plačljivih zvukova. Dugo sam razmišljala i rešila da ti sastavim željenu  mi playlistu.

Photo by MP

Quadron, Chris Rea, Jimmy Nail

Hey love, molim te Show me the heaven. Osećam Preassure i nekako sam Slippin. Ain’t no doubt, ti si moja Favorite star. Neverland sa tobom je heaven. Oduvek sam želela Something like you. Toliko sam u raspoloženju Thinking of You. Looking for the summer i radujem mu se, odnosno želim da bude isto kao i prošlo. Nas dvoje On the beach, Blue cafe naše omiljeno mesto. And you my love, tako divan, tako nežan, tako mi nedostaješ.

Prince, Rhye, Nicolas Jaar, Chet Faker

3 days su prošla, nisi se javljao. Pomislila sam da nam je prošli susret zapravo bio Last dance, a onda, gle čuda, pozvao si me i zapevao Mi mujer, moramo imati Time for us i molim te, Stay in love. To mi je tako potrebno, rekao si. Klimala sam glavom u znak odobravanja, a razgovarali smo telefonom. Eto kako ti mene pomeraš. Doleteo si, Let’s live for today, ushićeno si izgovarao, usledio je Kiss. Montag ist immer Sonntag, Breakfast can wait, razvalili smo se od orgazma. I’m into you, Talk is cheap. Naša ljubav je Build on glass, lako lomljiva, a divna za videti. Terms and conditions su bili nikako tvid, pliš, pamuk, šetland, kašmir, nikako Thinking in texture, jer ti i ja smo Gold, imaj to na umu. Previše sam te ozbiljno shvatila.

Raphael Saadiq, Mario Biondi, Etta James

Soulfood, Sun, This is what you are. Čuješ li me?! Jednostavno si The best. What have you done to me. Pustiš mi Purple rain, ubaciš me u Deep space, postaneš suviše deo mene, da I’d rather be blind, nego bez tebe. Ponavljaš bajku I just want to make love to you. A onda usledi Stormy weather, potpuno me blokiraš, jednostavno ne postojiš više za mene, a očigledno je da ja ne postojim više bez tebe i još očiglednije ni za tebe i All i can do was cry. Pomoglo?! Ne, nikako. Otvoreni prelom.

Lenny Kravitz, Amy Winehouse, Marvin Gaye, Arctic Monkeys

Sledećeg jutra sam se Woke up alone i Back to black. Ti si ipak Stronger than me. Pustih ti sms Will you still love me tommorow. Odgovor još uvek čekam, a  tome ima 30 dana, 2 sata i 17 minuta. Ti si moje Body and soul. Let’s get it on. You’re all I need to get by. Iscelitelju moj. I want you to be real one, not the right one, ’cause Ain’t nothing like the real thing baby. Naprosto, I want you. If I could build my whole world around you. Once upon a time - You sent me flying. You’re wonderful one. Pitam se Where are we going. Razumem da za nesporazum It takes two.

Ali ja sam tvoja, ti si moj. Odnosno, R U mine?!

If you can’t say no, I can’t be without you. If you want it i ja, takođe, želim Liquid Jesus. Ja, u stvari, želim sve što ti želiš. I love the rain, iako je prezirem. Let it snow, iako osim sunca mome telu nič ne prija. Ali duša ište tebe.

Charles Brown

Please come home for Christmas, hoću da mi zagreješ papuče, jer imam slabu cirkulaciju.