Platonova potreba

’’We don’t have to take our clothes off, to have a good time,oh no...’’, stambeni krediti erste banke, ’’I’m feeeling something, something different, same face in a different frame’’, FM 101 MHz, ’’ova ide njoj koja uzela je noći i nijednu više ne mogu da vratim...’’, mts, imate prijatelje... 

- Vrati, vrati onu prvu. Ta me nekako potpuno relocating-uje.

- Bolje to odmah da učinim, bez pogovora, jer može se desiti da ugledam svetlost u potpunom mraku, a zbog elektriciteta prouzrokovanog tvojim prebaci, prebaci, baci, baci, ci, ci...

Bila je to jedna od mnogih večeri, kada smo se u pola noći vraćali iz, potpuno shvatljivog za nas dvoje, provoda gde me, bez mogućnosti da bilo šta kažem, voziš kući, a malo je reći da smo bili u izmeštenom stanju svesti. Znam da je put do kuće kratak, ali se redovno uspavljujem na tvom ramenu i budim uvek kada loše uhvatiš krivinu da bi se približio mojoj zgradi, jer je bezbednost na prvom mestu. I obema rukama obgrlim tvoj lakat. I uvek se uspavljujem mirišući muški. Te situacije sa tobom su mi potpuno deja vu svaki put kada se vidimo. Ne znam, neobjašnjivo. Možda zato što se dugo znamo, a premalo poznajemo.

- Ajd, molim te, da prekinemo više ovaj post?! Mislim da je došlo vreme da jednom popijemo kafu.

- Pravilan izbor i redosled reči u rečenici. Javljam se ovih dana.

- Samo da ne bude ovih godina, inače ćeš biti i dalje srednjoškolska lažljivica.

- Ali ona obožavana.

- Uvek.

- Nema lepše.

- Zovi me bez preke potrebe.

- Naravno, bez bezličnog glagola trebati, sa akcentom na glagol želeti.

Gotovo urezano se sećam svakog zareza, uzvičnika, znaka pitanja upućenog pogledom, svakog pruženog dlana, zagrljaja, poljupca. Valjda su ovi javni rekviziti dovoljni da snovi budu sušta suprotnost. Sutradan iznenadim sebe sa koliko doze perverzije pristupam istim u kojima su poznati akteri. Priznajem, prija mi taj osećaj plesna kraljica sam ja, premda nisam slušalac švedskih kompozicija. Neizmerno sam zahvalna što među nama nema skrivenog jezika i isparujućih osećanja, drugarstvo redovno zalivamo i što su svi naši zajednički događaji i susreti sa opcijom ’’seen’’ i ’’felt’’.

Photo by MP

Ali, desi se s’vremena na vreme da se primakneš tako da osetim tvoj dah. Imaš devijaciju nosa, ali ko je danas nema. Toliko si primaknut da ne moram progovarati, čitaš mi sa usana. Ponekad nam udaljenost tolika bude da mogu čuti kako si u vertikalnom položaju preležao virus, jer srčana maramica utiče da mišić lupka jače. Da li je to usled promene godišnjih doba ili mesečevih mena, ali budeš tako toliko blizu da deluješ kao beskonačni prostor, jer drugo, sem vetra u kosi koji mi dahćeš i trepavice koji mi miluju obrve, ne osećam. A zapravo sve to vreme pokušavaš mi šapatom, vičući u prepunom klubu objasniti smešnu situaciju koja te zadesila pre neki dan. I smejemo se glasnije od Flight Facilities-a u pozadini.

Verujem u prosvetljenje, u snu, na javi, po danu i po noći. Kada jednom popijemo kafu, a tih kafa je redovno, jer se stalno ukazuje potreba za dobrim osećajem, nas dvoje sedimo satima, pričamo o koje čemu, gledamo se ćutke 3.5 sec., pa te sekunde pauziramo da traju duže i onda opet upadamo jedno drugom u reč, jer je život toliko brz u tekućem veku, da ako to ne radimo ne stižemo ispričati koji su nam nedeljni sujeverni rituali zbog radnog ponedeljka ili oni pred odlazak na neki, od životnog značaja, sastanak, čemu se najviše smejemo, od čega najviše zaziremo, da li spavamo u prevoznim sredstvima, koliko kašičica šećera stavljamo u čaj i kako nezdravo ispijamo tu zdravu tekućinu, koliko je štetan kofein po želudac, a koji, dok to pričamo, slatko konzumiramo i....nikako da sletimo, jer letimo fino i negujemo vokabularnu ljubav.

Nakon toga sledi period opuštanja, gde čak i naše senke znaju da je ovo nešto više, nešto moćnije, nešto magnetno, više puta ponovljivo sa tobom, nešto što skrivamo da priznamo. Skroz smo skicirani. Ja, ovde sada. Ti, tamo tada. Mi, u vremenskom prostoru rečce možda.

- Imaš minut vremena?!

- Nemam.

- Pravim se da te nisam čuo. Jel veruješ u onu mudroliju da je ljubav ozbiljno mentalno oboljenje i da telo poznaje šta su mu potrebe i ko su mu potrebe.

- Ajooj, Platonova neophodna potrebo moja. Verujem u same face in a same frame, jer je manje klizavo.

- Znači tako da sviramo život?!

- Tako.

- E slušaj šta se sinoć desilo. Sećaš se one divnoće od ženske osobe o kojoj ti pričah onomad.

- U ušnu školjku pretvorena sam.....i prepušteno slušam svoju Platonovu potrebu.

Ono sve

#ti#ja#mi#kajsija#džem#palačinke#vino#magnet#rokbend#lišće#pesak#žižice#

Ono sve što haštagujem o tebi, to i kriptografi znaju žmureći na oba oka,a da ne govorim o svim insta(nt)gramima i kilogramima followers-a.

Ono sve što ćutim o tebi, to i kasirka u supermarketu zna, gde sam svakog jutra kupovala jogurt sa 0.00 % mm za tebe, ljubavi.

Ono sve i svuda i mnogo me je bilo, što je mnogo, mnogo je.

Ono sve infantilno, inertno, imaginarno, indiferentno što imaš u sebi me je inficiralo do imbecilnosti gde uvek vlada prijatna toplina, a znaš kako i koliko mrzim zimu.

Ono sve što pamtim i što ću pamtiti zauvek je džem od kajsija i tegle koje smo zajedno mackali i mazali što po palačinkama, a neretko po nedrima i bokovima. I uvek je dogovor da gledamo film i uvek je prećutno kršenje istog, jer pametnija posla isprobavanja dvoseda, troseda, trpezarijskog stola, radijatorskih rebara, veš i sudo mašina i ostalih gabaritnijih delova enetrijera.

Ono sve što mudruješ, tiho govoriš, najmilije posmatraš, parališeš, svlačiš, hraniš, napijaš, omamljuješ, prisvajaš, poseduješ, zaposedaš je moja, meri se u planetarnim promilima jedinstvenosti i privilegije, sreća.

Ono sve moje najmoćnije na svetu si ti. Moja vizija, pojavljuješ se često, češće nestaješ. Jako voliš, jače boliš. Urezan mi je naš prvi izlazak. Izlazak u četvorku. Eeeej, pa ko to još radi, a da ne snima reklamu za nekog mobilnog operatera?! Odgovor je tacan, tj. tačan kao na tacni, ti i ja. Vidno prethodno zaliveni žestinama, da bude ono sve iš iš iš neprijatnosti, a naši posrednici sa svom svojom artificial neposrednošću i đubretarski pokušaj od rok benda. Ono sve je ukazivalo na konkluzivnu propast. Međutim, kad ono sve ispade plišano srce sa printom najveća ljubav.

Photo by MP

Ono sve bejaše uhodano. Ti pustiš muziku, ja pripremam sastojke. Ti otvaraš flašu, ja pojačavam pesmu. Ti stavljaš začine, ja prelivam sos. Ti oko moga struka,ja na tvojim stopalima. Jednom ćemo svakako u toku večeri napustiti kuhinju, ali recept ćemo zauvek pamtiti.

Ono sve sam okitila jelku, u sobi popalila lampice, zalila božićno drvo koje sam ti poklonila, s’obzirom da hortikulturant nisi, a obožavali smo poklanjati jedno drugom najomraženije sitnice i uživali u međusobno iznenađenim ekspresijama kada ih otvaramo. Ta Nova godina je sve ono što sam priželjkivala. Grejana rakija, kupus, sir, ajvar i ostali kavijari i šampanjci. Ti petarde, ja žižice u ponoć, ljubimo se do trnuća vilice, želimo se do cepanja, a zvono na vratima kao da se zaglavilo. Naši posrednici i ekipa došli u tvoju praznu gajbu. Ono sve je bilo tako zabavno i tako kao hipi komuna.

Ono sve što se nalazi na frižideru dok otvaram isti, a u poslednje vreme to činim naprstimaoberuke puta dnevno, su magneti sa naših putešestvija. Svaki put me podseti da ti upotpunjuješ moju idilu zvanu pesak, more, sunce.

Ono sve što si stavio mamin filadendron na mesto mog božićnog drveta, jer njemu treba više svetlosti i prostora, a moje drvo može ostati potopljeno u vodi i odmah nakon toga uvenulo, to sam sve prespavala i bila pametnija ujutru. Ono sve što smo išli zajedno na razna slavljenička dešavanja mojih prijatelja, a koje si ti ispratio mrgudnim izrazima i zašivenim usnama, to sam sve zažmurila.

Ono sve što ćutim o tebi je da nisi ono što sam tražila.

Ono sve što ćutim o tebi je da volim najviše ono što nisam tražila.

Ono sve što mi nedostaješ!

Gramatika

I will, I might love you forever is used to express situations based on fact in the present or future, things wich may happen.

If I would, I could leave you for good is used to express unreal situations in the present or future. Often used to express a wish.

If I hadn’t cheated on you is used to express conditions in the past. Often used to express criticism or regret.

Gledam, ćutim, pamtim, plafon sve niži. Ko da su Mađari krečili. Vrhunske akrilne boje. Minimalizam na delu. Soba je bila topla, meni nekako tuđa. Valjda zato što smo prvi put u hotelu. Jubilej ili šta već, hteo je da se osećam kao najvažnija osoba u njegovom životu, a i šire. Dok se tuširao pustila sam nam omiljenog vokalnog izvođača, sipala pro corde, da nam se obrazi zarumene. Kao i uvek, zapalila sam njegovu cigaretu. Svoje nemam. Svaki put prestajem da pušim. Izašao je sav mokar i krut. Životinjski sam ga poželela. Sve pršti, puca pod nama. Ni sekund nisam pomislila na tebe. Gotovo nikada i ne pomislim kada sam sa njim. Čak zaboravim i ručak da spremim, jer mi i ne ručamo zajedno. Snalažljiv si, znam.

Čekaj malo. Šta pričaš to, ženska glavo?! Ti pušiš?! Na čemu si ti?!

Genetski nisam zlobna. Izvorno te volim neobjašnjivo. Mada gotovo uvek jedva dočekam nedelju, kada ti ideš u nedeljnu nabavku, a ja sa kumom na kafu. A zapravo imam tročasovne orgazme. Jednostavno, uživanje i opuštanje  je toliko jako da uopšte ne mučim moždane ćelije u premotavanju svega što propuštam u toplom domu našem. Milina mi je tada. Igramo njegovu omiljenu igru. U njegovoj glavi je magija moje omiljene pesme i sve je tako omiljeno sa njim u krevetu. Mada sam bazično stalno u dvostrukoj membrani. Bežim od tebe, a čekam te.

Prestani. Ja tebe ništa ne razumem. Kako možeš to da mi radiš?! Prestaniiii!!!!

Gledam te tako srećnog i ispunjenog, a tako sam daleko od značenja tih reči. Ne pronalazim ih. Doduše, ne trudim se. Ma svašta. Ni ne pokušavam. I kad god se derajući objašnjavaš sa mnom, ja te toliko ne čujem. Nikako ne hvatam tvoje frekvence. Uvek biraš nevaljajući momenat da mi nešto krucijalno, nevažno saopštiš, da majstor za bojler baš danas u 18h dolazi, da nam je baš danas zadnji dan za plaćanje kablovske televizije i da baš do danas traje akcija za onu i-pad tehnikaliju. I onda mi baš sada stigne njegova poruka i zaigra mi brk. Čista perverzija. Valjajući momenat pogođen, iščekivanje prerasta u dočekivanje. Ja baš tada, u tom krucijalnom trenutku imam zakazanu relaks masažu. Ti ništa ne primećuješ. Nema veze, ja te volim.

Jebote, da li normalna si i svesna šta pričaš?! Ne, ne, ne, ovo se ne dešava.

Sećaš se onog mog iznenadnog, a nadasve neodložnog službenog puta. Nije me bilo čitave sedmice, vratih se zategnutija i preplanula. Ne konstatuješ me uopšte. Ne daš mi da te pronađem u svim ovim poznatim i manje poznatim mislima. To mi ne donosi jasnu viziju, samo eho odzvanja i mrmljajući o patnji, nestalnosti, oslobađajućoj presudi, kočiš me u svakom narednom eventualnom progresivnom koraku da približim ti se i kažem ti sve.

Hoću da se probudim. Kaži mi da je sve ovo noćna mora uslovljena punim mesecom.

Ne znam. Vreme je. Možda. Verovatno. Sigurno. Pronaći te je tako teško. Reči nejasne. Vokabular zatajio. Znam, izvini. Kada bih te prestala voleti, doviđenja bi bila najprikladnija reč iz rečnika. Da me nisi prevario, ne bih ovoliko listala rečnik i tražila pod o-oproštaj, p-priznanje, v-vera, m-mi, b-budućnost, s-sigurnost, t-trajnost, ž-želja.

Shvatam. Želiš da pričamo. Ti razumeš ćutnju i vremensku instancu i koliko je potrebno i dovoljno za plastično deformisanje i fino podešavanje naših emocija, kako proći bez osuđivanja i kako sve na kraju dođe sa šansom za oboje. Premostićemo ovo, siguran sam.

Naravno dragi. Samo je pitanje u kom smo kondicionalu, u kada bismo ili da smo. Realnost je najsigurnija. prevarena jesam.

Zapamti, ne postoji ništa gore od praznog prostora, od odsustva svetlosti, od nedostatka pulzacija. Ti upotpunjuješ svu tu odsutnost. Ona mi ništa ne znači, bila je samo greška.

Da, fonetiku i fonologiju smo položili. Pali smo na gramatici.

Kolariću Paniću

Searching for my vision in every cloud, I found your lips, your breath, your soul. I was proud thinking of that night we started to search our oasis.

- Ostavljaš mi samo da se nadam.

- Pusti nadu, idemo na kafu.

- Ponekad si toliko odsutan.

- Sa ceđenom narandžom ili bez?!

- Plašim se, a opet, volim te neustrašivo.

- Lepo izgledaš tako okupana suncem, predivno biće moje.

- Verujem ti.

- A ja te ljubomorno čuvam za sebe.

- Ne želim da sam tvoje slobodno vreme. Želim tvoju punu pažnju.

 

Photo by Mila Panov

- Udahnemo duboko i polako, zapalimo cigaretu, popijemo nešto, porazgovaramo malo, ćutimo sa uživanjem, proplaknemo naše duše zajedno. Vrlo jednostavno.

- Retko se javljaš, slabo me tražiš. A da me tražiš, saznao bi i video moje oči traže tvoje.

- Ako me preterano tražiš, nećeš biti pri sebi kada me konašno pronađeš. Prepustimo se životnom poretku.

- Znaš šta ima novo?! Sećaš se onomad što sam ti pričala...

- Gledam te i mislim se koliko si zapravo neodoljiva slatkoća.

- Ne slušaš me.

- Da, gledam te. Momentalno si perfektno raspoložena i opet momentalno nakostrešeno, ničim izazvano, iznervirane ekspresije.

- Redundantno kusuraš našu vezu.

- Pomeri po meri stvari male. Učini to ponekad.

- Da, ali moja nada i tvoje nada, preuzeto iz sapunica, su u opoziciji već neko vreme.

- Teška komplikacija. Zar nam nije lakše biti prostoprošireni za razumeti.

- Ti od nas praviš kolariću paniću. Sami sebe gotovo nikad ne rasplićemo.

- Prokišnjavamo s’vremena na vreme. A da za promenu vršimo globalno otopljavanje, malo da bude UV zračenja i pustinjske žeđi, da naša oaza ponovo nabuja.

- Ja se borim za nas. Lojalna sam nam.

- Zapamti, ne postoji ispunjenije mesto do ovog dvoseda i ti koja mi perifernu cirkulaciju usporavaš do nivoa ukočenosti. Priđi bliže, da ti šapnem nešto.

- Romantičan si. Obožavam naš višeboj.

- Ono što je u tebi za mene je dovoljno.

- I potrebno kada si u meni.

- Med, sjaj, odsjaj, vizija, tišina, radoznalost, zadovoljstvo, bez početka i kraja, samo trajanje. Razumeš me?!

- A ti san zbog koga ne spavam. Volim i ja.

- Moram da krenem. Vlada me zvao da mu pomognem.

- Ali četvrtak je, nema utakmice.

- Sony. Sorry. Ljubim Panić.

- I ja, Kolarić. 

Svarljivo leto

Summer can make everything shine. The possibillities are endless, summer can make opportunities plentiful. Summer is a playful game, so lay back and start the game.

Digestivni trakt se razradio ovog leta. Odupire se svim virusima i bakterijama. Jednostavno usmerava energiju ka jačanju organizma u vidu hedonizma.

- Hej, stigla si. Odlično, ekipa na okupu. – Koja je minutaža u spremanju?! – Aj nakon utakmice se priključujem. – Slušaj, dolazi odmah, ušla si u idealnu petorku, retorika počinje. – Razumela.

Vanredni toplotni val, hvala mu, omogućuje mi u po noći razgolititi ključnu kost i kolenca, a da prijatnost bude izvanredna. Okupljene u šarenilu bele boje da se pojača preplanulost, širokih osmeha, laganih mirisnih nota, sa ogromnom mozgalicom belo i roze sa dosta leda i mnoštvo selektivne i fino spakovane memorije. Oh, leto, lepo li si.

- Čuvar adrese bejah. Leto u gradu. Crveni meteo alarm kao da je probudio sve spavalice i nekim erotskim silama usmerio ih ka mom telefonu. Hotline u julu, seksa koliko ti duša ište. Ja, kao jedan egzamplar okrutnosti, samoživosti, pomalo bezobzirnosti, lukavog bezobrazluka, pretenciozne ekstrovertnosti, ukratko pera ložač, uredno sam stavljala sve pripremljene perverzije u tavu i redovno ih pekla u prethodno zagrejanoj pećnici na 250 ^oC. A zapravo sam svoj hedonistički vrhunac doživljavala uz slova Krležina i Bulgakova. Resetovanje sivih ćelija sa željom da emotivni odnos bude u razmeri 1:1.

- Aaaaa, tebe je udario ne crveni, no fluorescentni meteo alarm. A meni se moj duh oslobodio i tako oslobođen vodio do neslućenih daljina. I lepota je zaista u oku Jadrana. A Jadran nas je gledao i imao se čega nagledati, fluid na prvi buć. Isplovili smo ka Beloj skali, atmosfera nabojna, zrak nas prati preko ramena, ćutimo, prepušteni smo. Poznajemo se dugo, godinama letujem kod njih. Ali se baš ove godine desilo prvo isplovljavanje na njegovoj barci, ja raspamećeno posmatram zapljuskivanje vode, klizimo niz istu i zahvaljujem se životu na dragocenostima koje mi priređuje. On se sve vreme smeška, kao pravi moreplovac i kao da mi govori  da mogu ostati ili otići, ali ne smem uznemiravati pogled. Poštujem moreplovca. I onda buć i nedugo zatim zamagljenje vida. Pravo niotkuda krećem da ga posmatram onako kako se nadam i svesno ignorišem gledati ga kakav zapravo jeste. Uh, taj avgust. I počinjem mnogo da volim da pričam sa njim tako zatvorenim, neretko krutim, ograničenih pokreta i mimike. I lepo mi je. Osećam pulzacije svuda. On sve čini da iste pojača. Govori neprestano o moru, o miru koji mu pruža pučina, moći koju oseća kada je na barci i punom mesecu koji dočeka na njoj. A avgust bejaše zakupljen od strane Lune i redovno se pojavljivala u svoj svojoj veličini. Ni te noći nije izostala. Puna Luna, moreplovac govori. Fiksiramo se, njegove oči kao neidentifikovane planete u čežnji za otkrićem. A ja kao lik iz crtanog filma, karakterno ga posmatram i nestrpljivo iščekujem naredni potez. Hvata me za ruku, zapuši nos, zatvori oči govori, opusti se. Buć. Rojal predigra, priznajem. All inclusive tretman desio se malo kasnije te noći i ponavljao se do kraja letovanja. Neobjašnjivo, ali mi izuzetno prija. U iščekivanju oktobra.

Photo by MP

- Izvinjavam se, ali samo vidljive uspomene se pamte. Koja od vas se prijavljuje da ima poderotinu na leđima i lila gluteus?! U vrelim danima, a naročito noćima, laka sam kao pero. Dovoljno je da redovno konzumiram mojito, uočim ga teško, radoznalo buljim, pročitana sam lako. Rđavo me je posmatrao nekoliko dana. A onda je, pravim mediteranskim stavom, prišao, pitao koje mi je omiljeno mesto. Za šankom sam sedela. Uspela sam da u tim teškim trenucima gladno izgovorim ovde. Sledeće čega se sećam je on tako obiman i melodičan, glatkoća u meni, hrapavost po mojim leđima, jer astrološki mali medved je te noći bio postavljen u Lavu, Mars u Vagi, Venera u Škorpiji. Dakle, jedan potpuno kosmički sklad i izbalansirano dozirani orgazmi. Život je jedna hrapava pojava. Zid na plažnom baru mi je to i dokazao.

- Moguće je voleti dva bića u isto vreme. Dok smo N i ja svih ovih letnjih noći raspredali po ko zna koji put o našem jesenjem putovanju i gradili usput kule i gradove, nemir je bio konstantno prisutan. Žmarci su me stalno podilazili. N to nije primećivao ili nije želeo. Tek između nas su stvari bile čudno u redu. I dalje onako vragolasto otkrivamo novu erotičnu dimenziju, obezbeđujemo ljubav, toplinom i naivnošću kotrljamo dane. Međutim, talog negativnosti se gomilao. Krenula sam da trčim. Ja,koja od fizičke aktivnosti nemam čak ni želju, odlučna bejah u otklanjanju, malopre spomenutog, taloga. Moje pauze sa tračanjem pravila sam na svakih pređenih sto centimetara. U jednoj takvoj pauzi, dečje zagledana u reku, prišao mi je tako nečujno, elegantan, markantan, umiljatog pogleda, Grof. Desila se ljubav na prvi maz i njuh. Mir koji sam tada osetila je neopisiv. Mazili smo se dugo, vrzmao se oko mojih zglobova i emitovao bezgraničnu mirnoću. Sebično sam ga poželela. Od tog momenta, Grof i ja viđamo se svakog dana u isto vreme i na dogovorenom mestu. Čika Milija ga redovno izvodi u šetnju. Dozvoljava nam čak i da odemo na kafu zajedno. N i ja i dalje nemamo preciziran datum. Ne brinem. Sutra ionako šetam Grofa. 

Svarljivo leto trideset i neko.

Pusti akcentu na volju

What is the point of waking up if you never dream?!

Vidim, mnogo si sladak. Lepo izgledaš, lepo se nosiš.

Čujem, divno se smeješ.

Slušam, duhovit si, pričaš priče, anegdote, viceve, nestašluke iz detinjstva, šališ se i na svoj račun.

Fino si vaspitan. Umeš da popiješ, a umeš i da ponudiš piće.

Kada saopštavaš neku preveliku ozbiljnost, tako nekako skupiš usne, da se ne bih odvajala od njih, oči širom otvoriš i budu u punom sjaju, da bih stalno s'tobom bila budna i kreneš hrapavim glasom svoje interpretiranje, a ja osećam mini srčani napad.

Potreba za tobom oseća se i kada sam usamljena i kada smo svi tu, a tebe nema, a naročito kada smo svi tu i ti si tu. I ne primećujem svu tu ulickanost oko nas, osećam samo da obaram rekord u ronjenju na dah, jer daha nemam čim te ugledam.

 

Photo by MP

Ti si pravi šarmer, iako katkad imaš velika usta, protračariš detalje, flerta imaš pregršt u bumbarovom letu s'cveta na cvet. A to je tako simpatično. Hedonizam na delu. Jednostavno voliš život onakav kakav ti se prezentira.

Imaš preslatke bore sekiruše. Vidim, nema tu reči, samo valovi raznose poštu prošlosti. Nema tu pređašnjih vremena, samo poneki šapat se zadrži tuda. Jedino pristuna je budućnost i neodoljiva modro plava svetlost tvog pogleda.

Ti si sav moj u mom svetu i tako svoj dok stojiš sa nama. Moji mnogobrojni hormoni u bestežinskom stanju čekaju svoju specifičnu težinu i u svom tvom haosu teže da se prepoznaju sa tvojim.

Možeš li zamisliti da tvoja podlaktica i tvoj dlan čine ovaj svet zanimljivijim.

Način na koji skeniraš svet je kao da čuda postoje i vrte me u vazduhu, a čudo si ti.

Tek najednom kreneš da filozofiraš. ''Lako prihvatanje reči ne, zapravo otvara nove ideje i bombardovanje istim nekog ko se može pitati za to''. A ja se ne mogu nadisati tvoje blizine i taj skriveni jezik tvoje kože što proviruje iz kežual frajdej autfita. Ma, sanjarenju nikad kraja.

Veče je osedlano krenulo u galop. Kosmos se izbalansirao. Pločnikom odjekuju potpetice, gužva se stvara, razmrdani kukovi počinju svoju vladavinu, kokteli se talože.

Nakon prvog srka kampirinje naglo kreće vizuelizacija svih mojih podataka, slika se izoštrava, jer sve si mi bliži.

Zdravo, ja sam Slobodan. Drago mi je....hmhm slobodan. Puštam akcentu na volju.

Bitte Danke, Bojana. Lost in translation. Bitango, Bojana!

It will open your eyes, heart and soul to create miracles in your life. That emotional rollercoaster takes me down if I’m high or makes me smile if I’m miserable. I like to label it as love.

Čarobno je to što evolucija ostavi po koju sferu istu kroz vekove da bi se ljudski rod međ’ sobom prepoznavao.

- Čoveče, da mi je neko rekao da ću sa tobom ovako komunicirati nakon petnaest godina, ne bih mu ni u snu, a čuš’ jadna, ni na javi poverovao. Nisam ti ja za ovovekovnu stiker komunikaciju. A đe si ti mala? Pronaša’ te jesam, prepozna’ nisam. – Evoluirala sam, što se za tebe ne bi moglo reći :). – Mani se ženska glavo smajlija, migova i ostalih facijalnih ekspresija. – Eto, ništa se nije promenilo, jednom bitanga, zauvek bitanga. – A je l, mlada damo, informisana do bola, da li si eventualno, pukom slučajnošću, znala poreklo reči bitanga?!!! Nisi, ha. E pa, draga moja, ja pošto sam po vokaciji to, mora’ sam se informisati. I baš sam sretan što sam tvoja bitte danke = bitanga. – Ništa se nije promenilo, još uvek lepo izmišljaš :).

To virtuelno emotivno razbacivanje me je ubacivalo dublje i dublje u dying for you, crying for you i ta magija koja ne prestaje i koja se javlja u vidu magneta između dva objekta sa prediktom privlačiti i subjektom možda ljubav. I najednom krećem da sanjam jedan isti san jovo nanovo. Moj san ima eho, kroz koji manje ili više se vrišti, prodire kroz svaku poru moje kože, šapuće neprestano i noćas i noć pre ove i svake prethodne i zvuči kao pesma koju želim slušati zauvek. Nakon dvanaestočasovnog krivolinijskog kretanja u jedinici vremena eho je postajao sve jasniji i glasniji, a san više nije san. Bitanga raspona ramena kao LCD 32’’, preplanulosti epidermisa nivoa sa reklamne kampanje o preparatima za samopotamnjivanje, prodornosti  plavih očiju betonira me u sekundi na dolaznom peronu. Bitanga trči ka meni, hvata me lagano, okreće još lakše, emotional rollersoacter na delu. Ljubimo se i ljubimo i ljubimo. Jooj mene, na ovoj visini kiša se jače čuje. Srce jače tuče, dah postaje kratak. Mora da je zbog osećaja da sam u raju. To me navodi da razmisljam o tebi, ne biti blizu raja, nego zadržati se tu, odupreti se gravitaciji, jer mi smo muzika koju čujem, mi smo more i pesak koji vidim, mi smo dom u koji me uvodiš. Čas posla i eto nas na Adi Bojani. Uh, da ako preživim ovu vožnju, ovu emotivnu nad emotivnim vrteškama.

Photo by MP

Krećem ja tako da isprobavam život, koji nije neviđen, već neviđeno dobar. Bojana, terasa, pletena ljuljaška, komarci, trska, vino i naš tajni jezik. Pogledam te, zapravo gledam te i vidim biće koje želim da me budi. Izrolam se tamo amo po ljuljašci, uzmem gutljaj vina, postavim ruku na tvoju ključnu kost, a to me tako nadražuje, pomaziš me, poljubimo se. Brzo se navikavam na ovo korišćenje i iskorišćavanje života. Moje desno oko, moj čuvar daha, moj grejač dlanova. Bitangasto se smeješ, ali je to osmeh na pravom licu, koji me podseti da se prepakujem, jer se pretvaram u likvidno agregatno stanje, mozga bez. A Bojana nikako da prestane sa slanjem tih vlažnih vibracija. Imaš bitangasti pogled ranom zorom, jer noć se nije pespavala, uperen na moju krivinu od bokova na dole, teško dišem. Poljubi me, bitango. Tvoj bitangasti jezik, koji u trenutku izbaci najnežnije reči i pretvara me u princezu na Adi. A o bitangastom dodiru nemam šta za reć, sem da svi doživljaji ovoga sveta ujedinite se u jedan vrhunski sa tobom, bitango nad bitangama. Produženi vikend sa tobom je jedan natprosečan ljudski život.

A ja ne znam ništa o tebi, o tvojim prethodno provedenim godinama, o eventualno izgovorenim zavetima, utvrđenim očinstvima. I nije me briga ili ne želim da brigam, a znam da ću i to već čim kročim u prevozno sredstvo za povratak u tačku A, jer ova B deluje previše dobro da bi bila istinita. E tada kreću talasi pitanja, oni visine preko dva metra, gde nastupa potop čim udare. Čija je krivica što sam luda za tobom. Zaljubim se kao nikada do sada. Zvuči neverovatno, ali mene mozak boli. Čija je krivica što drhtim cela i što mi se lice umiva suzama, jer još ti nisam ni mahnula, a već mi nedostaje život. Čija je krivica što se telefon usijao od poziva i poruka, a ja sam zamrznuta, paralisana da odgovorim bilo šta, zapravo da odglumim da je sve kao pre Bojane, a u suštini ništa nije. Meseci skajpovanja, dani na Adi, opako bolucka moja bitanga, a tuđa. Zalepljena za srčani mišić, ne dozvoljava mi da se otkačim, da se ponovo povežem, uhvatim priključak u danima najdužim ikada.

Vreme, strpljenje, spašena sam, ne reagujem uopšte. Ofarbam se u crveno i ne primećujem kišu i pokisnem do gole kože i degustiram istu i zaspim u posteljini Pluton, koji je nepravedno u senci Miki Mausa i još uvek vidim bitangu. Neprestano. Bitte Danke, Bojana.

Koren

It’s good to hear a sound when we shut up. It’s good not to answer the call and dancing to the ringtone. Sometimes it’s good to escape the routine. It’s good to have a lack of sleep and be full of shit, ’cause the exchange of energy is good. It’s good to be spontaneous. It’s good to be scared. It’s good to have and lose feelings. It’s good to watch ’’Dirty dancing’’ and to do step by step, chachacha, one, two, three. It’s good to hear a good word, ’cause we have a hell of a good memory.

Dobro je u proleće navući različite čarape. Dobro je šetati ozelenjenim ulicama, dobro je uključiti čulo mirisa i okusa, a bo’me i vida. Dobro je rukovati se, dobro je potapšati po ramenu, dobro je zabaciti šišku, dobro je nabaciti osmeh, dobro je kupiti u prolazu cveće od starice. Dobro je postaviti sto i uprkos vetru severcu u sred proleća, jer čuda su moguća, ne postoji ništa što može pokvariti dobro u meni. 

Dobro je neuobičajno kasno se probuditi za posao, nakon preživljene noćne more. Dobro je ne znati šta obući, jer proleće je, a sivilo je i hu efekat se stvara prilikom svakog izdisaja. Dobro je nakon svega staviti žutu ešarpu, jer neko mora biti sunce u mračnom jutru. Dobro je štrcnuti malko proljetne parfemske vodice i sjuriti se niz stepenice u petocentimetarskim štiklama. Dobro je najbržim mogućim hodom, jutarnji trening ne preskakati, hitati ka autobuskom stajalištu. Dobro je nadati se brzom ukrcavanju u skoro nadolazeći javni prevoz i dok se ešarpa vijori, a stres zbog kašnjenja ne jenjava, staje automobil, otvara se prozor i komšija dobrodušno čini dobročinstvo. Kako dobar momenat, a ja se tako dobro osećam. 

Dobro je osetiti miris ratluka od ruže, aromatičan dim tek skuvane kafe, dobro je načiniti prvi griz, prvi srk i dobro je da se nakon toga samoglasnici i suglasnici sami nižu za trpezarijskim stolom sa mojim najboljim drugaricama, vodeći računa da se dobro uštirkani i opeglani poentles ne umrlja ni prilikom okretanja šolje. A što je tek dobro čega sve ima u šolji na mojoj, njegovoj i zajedničkoj strani, pa to je milina jedna neopisiva. Dobro je zamisliti neparan broj želja i dobro je grohotom se smejati kad se iste podele sa drugaricama.

Ulični svirači u Rimu, Piazza Navona - photo by MP

Jednako dobro je kada zaboraviš da isključiš alarm na telefonu, a subota je, neradni dan je, krevet mi miluje kičmu i mozak sve do 7.00, kada najednom, ničim izazvan kreće, u prvo vreme izdaleka, a nedugo zatim i veoma blizu, jer je nesvesnost, taj vrišteći zvuk radnim danima ne tako uznemirijuć koliko vikendom. Dobro je prekinuti san kad je najbolje, preslušati taj zaglušujući zvuk alarma, protegnuti se u svoj svojoj dužini, razvući osmeh i poželeti sebi i njemu, koji je šćućuren ispod moje leve mišice onako bezbrižno, voljeno, toplo, dobro jutro. Svet nije ništa drugo do džep vazduha, gde je ljubav rođena, a plesati je moguće. 

Dobro je doživeti ludu vožnju sa neznanim junakom, započetu u klubu uz čašicu razgovora uho na uho, bok uz bok, eventualno njegova desna ruka oko moga struka, a onda se taj plezir, nakon višesatnog laganog petinga, preveze u najbliži prostor, adaptiran za brzu vožnju gde su sva prekoračenja dozvoljena, a preteranost podrazumevana. I una noche mas je dobro. Umerenost nakon toga je dobra i preporučljiva. Neznani junak može biti više nego dobro, ali može se desiti da taj plezir postane prezir. 

Dobro je izgubiti u prevodu emocije, jer nismo se nikako razumeli. Dobro, pokušavali jesmo, ali bezuspešno. Dobro je patiti, ali dobro je grupisati istu u kapljicu i tako dok patnja pritiska vakuum stanje mog tela, kapljično je izbacujem. Uh, bronhi je, dobro je.

  

Da li započeti sve, uraditi ništa?

Da li započeti ništa, uraditi nešto?

Da li započeti nešto, uraditi mnogo?

Da li započeti mnogo, uraditi dovoljno?

Da li započeti dovoljno, uraditi dobro?

Dobri odgovori vrebaju iza ugla.

Život. Vreme. Početak. Trajanje. Prolaznost. Neponovljivost.

Budi dobroćudan, pronađi blagost, imaj dobrodušnost u oku, širi dobrohotnost, obuzimaj telo i dušu dobronamernom strašću, daj strpljivu i dobrostivu ljubav, jer dobro je koren, a ostalo su izdanci.

Ja to tako

In this space, space for desire, I like to shake my spirit of camaraderie and to serve my cocktail of togetherness. So, my camarade, you and I brought everything we have, memories, mistakes and we played and mixed them at the playground. We washed it all down with wine,cleared our souls, hugged eachother, kissed as well. I don’t expect reality, I prefer ’'rexpectality’’, ‘cause I do so.

Internet photo

Reality

Vazduh obojen sivilom nikotina, što probija sve pore make-up profesionalnog artiste nagrizajući čistotu mog epitela, neoprana čaša za crno vino u kojoj mi je posluženo belo i mnoštvo kapljicama slane vode obojenih tela na milimetarskoj udaljenosti, jer je über gužva, sve ovo i mnogo više stavila sam na ignore ugledavši te. Nastala je nova dimenzija, zapravo trodimenzija, jer kud god pogledam, vidim te. Vidim te više puta u toku jednog pogleda, bez da trepnem, skroz si nekako 13% Volumiziran alkoholom. I nije mi važno što su mi nove maroon crvene salonke izgažene do dark brown nijanse, jer ja ponosno krećem u slalom do tebe. I strpljivo čekam u redu i nalivam se vinom iz prljave čaše, dok se ti ispozdravljaš sa ljudima, jer waiting lista za shaking hands je dugačka. Ti lagano se primičeš, ja ispijam poslednju kap i onako nonašalantno, previše samouvereno, levom rukom stavljam čašu na susedni sto ili bar mislim da je stavljam. A onda prasak, pogledi razni, svetla kafića, scena je moja, čaša razbijena, tvoj osmeh razoružavajuć. Ti umireš od smeha i prilaziš mi, jako me zagrliš i govoriš da bolji doček nisi mogao zamisliti, a ja, kao stari drugar tvoj, hvatam te za ruku, ej i to kakvu ruku, jaku, koščatu, gde lagano možeš osetiti dužinu linije života i koliko ćeš dece imati. Mhm, broj nije prost. Eej, pa gde si ti čoveče, sto godina te nisam video?! Šta piješ?! Ajmo popiti nešto u ime starih dana. Kojih dana, pitam se. Kafu popili nikada nismo, a u društvu smo istom. I da, nazdravljamo u ime starih dana do duboko u noć. Društvo je oko nas, mi u nekakvoj istrošenoj priči o životu, godinama, uspesima i onom opozitu od uspeha, o politici (u pola noći, joj) uz po koji stisak ruke, šapat i njihanje kukovima, jer muzika je chill out fajront. Energija je tu koja nas spaja. Blagi pogled na sat, jaoooooj, prekasno i prerano je. Prezirem tu mernu jedinicu i nemogućnost pauzirati je. Stisak ruke, poljubac, zagrljaj, čućemo se, vidimo, pijemo kafu da’ako se kao ljudi ispričamo. Laku noć, druže.                       

Expectation

Vazduh ukusa vanile, voda medna, svet obojen u crveno, kada sam te ugledala nastala je nova dimenzija, zapravo trodimenzija, jer kud god pogledam, vidim te. Vidim te više puta u toku dana, naročito kada se probudim, pa uživam u ispijanju kafe i pahuljastozdravom doručku. I ne znam kako mi to uspeva, ja te ponovo vidim i popodne, dok sam zauzeta zdravim životom u vidu treninga i ponekog laganog šopinga. A tek noću, e tu se ne gasim. I sve vuče na radost. Ja tako poželim tvoju pojavu i bi pojava. I tvoj nem, a tako bučan osmeh. Tako je uzbuđujuće, ti tako rasplamsavaš vatru u meni, a ja to tako želim. Logičkim razmišljanjem iz toliko mnogo ‘’tako’’ premisa, sledi jedna ‘’tako’’ konkluzija – želim tvoju blizinu 24/7. Si lud ti, koliko te čekamo ovde u ovoj über gužvi. Dođi te poljubim, pa da prođe ta nervoza, matira me u jednoj sentenci. Izvini, imao sam obaveze. Ha, čuš’ obaveze, a rastali smo se pre dva sata. Pa kad ti pravim društvo da kupiš desete baštakvenemam salonke i to u maroon crvenoj boji. Drugari, između ostalog, za to služe, trepćem. Aj, nazdravljamo za te nove maroonke. I tako do duboko u noć. Ja ne gledam na sat, jer ne podnosim to proticanje. Sreća pored njega je pravi earthshaking, probija sve zidove i krovove. Zagrljeni, pričamo neprestano, jer smo nepresušni izvori tema i bogatog vokabulara. Toliko mnogo ljubavi se može naći u dobroti. Toliko mnogo topline se može naći u ljubavi. Toplina je puno zajedničkih dana, noći, povetarca, mirisa pokošene trave. Ti i ja, sto, dve stolice i sav potreban i dovoljan asesorajz za večeru u nas dvoje. Tako logično, tako magično. Ti si moja merna jedinica za dobrotu. Pa ti si stvarno lud, 13% Vol opasno ti pobuđuje poetičnost. Jedan, dva, tri i bum, energija koja nas spaja, jak zagrljaj i long-distance poljubac, vreme ukočeno, van pameti bežimo u poetičnost, krstarimo parketom u njegovom stanu, a kao da plovimo okeanom, malopre pomenuti asesorajz (sto,stolice) menjamo u doručak u krevetu. Dobro jutro, drugarice.

Dok se nova tura sastojaka reality i expectation mućka u šejkeru, drugar i ja uživamo ispijajući već pripremljen koktel ’'rexpectality’’ šireći sreću, stvarajući svetlost koja magično isijava.....jer ja to tako.

#skinitemisesgrbače

Dolina sreće

Realnost! Iskrenost! Odanost! Mudrost! Ponos! Ja naprosto uživam u toj neograničenosti svojih snova. Onaj osećaj kada ne postoje dovoljno visoke planine, nepregledne doline i široke reke koje mogu sprečiti da me zadovoljstvo opseda i zaposeda. I tako ja u snu, a i na javi, pevušim ili bar pokušavam da pevušim ’’ain’t no mountain high enough...’’.

Premijerama se radujem sa određenom dozom bojazni zbog eventualnih neprijatnih iznenađenja, jer koliko god treniram, gotovo uvek nisam u kondiciji kad nastupi neprijatno iznenađenje. Postojalo je izvesno strahopoštovanje prema glomaznoj zgradi punoj znanja, gde je sve u istoj bilo glomazno, od holova, preko amfiteatara, laboratorija, nastavnog i vannastavnog kadra, klubova za predah od prekomernog studiranja, do glomaznih šolja u kojima se služila jaka, crna, bez šećera da ako uspe nas razbuditi u jesenjim kišnim jutrima, jer oktobar je to. Mi, petlići u premijernom semestru, bili smo kao pušteni iz kaveza. Strahovali jesmo, ali i radovali svakom novom danu, jer je donosio nove situacije, nova predavanja, nove vežbe, ponovna ispijanja kafa i kokti, nove poglede, nove slučajne susrete po holovima.

Kiša tog oktobra nije znala za NE, kišobrani nisu uspevali odbraniti se od tih udara po kvadratnom milimetru. Ulazim u hol fakulteta, ne uspevam da se ogledam u  ulaznim vratima, jer to bejaše standardna procedura, borim se sa pomahnitalim kišobranom i branim neuspešno od vode na istom i osećam da naglo gubim ravnotežu i da me sila gravitacije neviđenom brzinom privlači mermernom podu. A odmah zatim, u milisekundi osećam jak stisak u predelu desne nadlaktice i izvini, izvini, izviniiiii, kasnim na predavanja kod Zmije, nije bilo namerno, izvini. Kao pravi petlić ne uspevam da progovorim, mada imam bogat vokabular. Kažem ja, strahopoštovanje prema svemu u ovoj zgradi. Jedino što uspevam je da odgledam objekat koji se izvinjavao i žurno otrčao. I bogami, imala sam šta i za videti, pravi paket aranžman. Slika sa tonom i to kakvim. Divim se samoj sebi kako uspevam da uhvatim momente pre njihovog nestanka. Brada stara dva dana, kosa uredno pokisla, nos koji nije iz kataloga i iz serijske proizvodnje, dakle na upit, malo duži, jer kako drugačije zapamtiti profil i ton  koji za trenutak, a možda i duže, parališe. Ta slika i ton koji su bili kao bljesak, urezali su se. I studiranje je odjednom, tako neprimetno, počelo bivati sve zanimljivije. Stariji od mene taman toliko da bude dobar vodič u toj zgradi. Sretali smo se često. Ma sretali smo se stalno, jer sam detaljnom analizom došla do njegovog portfolia, imena i prezimena, godine studiranja, broja indeksa i naravno rasporeda svih predavanja i vežbi. Kolege i ja smo uvek nepogrešivo bili u klubu kada i on, na tačno određenom spratu, ispred tačno određene laboratorije gde i on, ali osim po kojeg pogleda i uzdignutih obrva, što je značilo zdravo, drugo ništa nisam dobila. Meni je to bilo sve. Činilo se da će studiranje proći bez reči.

This photo belongs to respective owner - Jelena Antić

Rešena da to prekinem na početku druge godine, jer više ne bejah petlić, saznajem da moja slika sa tonom više ne zaposeda našu zgradu. Naime, spašava neke bogatune po kalifornijskim bazenima. Ali je i dalje zaposedao moj um, svaki pedalj mene, a ponajviše u predelu trbuha, jer pri svakoj pomisli na njega, unutra se dešavao cunami. Mazohizam na delu, sve to itekako prija, ali i izjeda. Studiranje se moralo nastaviti, a ja sam konstantno, onako za sebe, pevušila ’’ain’t no mountain high enough......to keep me from getting to you babe’’. Naravno, bilo je momenata kada su druge pesme bile na repertoaru i činile te iste, gore pomenute momente, čarobnim i neponovljivim. 

Nova, finalna, sezona jesen/zima je krenula. Ostalo je još naprstimajedneruke ispita. Časovi se nisu smeli propuštati, jer stigli smo do srži inženjerstva. Zmija (strašni profesor) nas je postrojavao, a uvek nas je bilo dosta, jer svako ko nije položio njegov ispit morao je iznova posećivati predavanja. U jednom od tih postrojavanja čula sam ton, vrlo prepoznatljiv, slika se nije prikazivala, ali ’’ain’t no mountain high enough...’’ je počelo da zuji u ušima. Moja slika sa tonom se vratio. Jaka ramena, tu i tamo po koja seda vlas, prepoznatljiv nos i zagonetan, a neodoljiv osmeh. Muškarac, reklo bi se.

Hej, ćao, kako si?! Zdravo, odlično. Ti?! I tako smo od javljanja podizanjem obrva, prešli na proste rečenice, a zahvaljujući Zmiji i na složene rečenice. Milion papira rasprostranjenih po sobi, a tek smo prešli trećinu gradiva. Sa ove distance, mislim da lakše i lepršavije nijedan ispit nisam spremila. Odmah se osećalo njegovo prisustvo. Soba je pulsirala od decibela koje smo proizvodili vrišteći od smeha, ponekad ne znajući ni razlog tom histeričnom smehu. Nije nam ni bilo bitno. Jednostavno, uživali smo. Krala sam te momente i pakovala ih, da kasnije kad uzbuđenje splasne mogu da pustim play i iznova uživam u njima. Ispit se položio, moralo se proslaviti kako dolikuje. Krenulo se bojažljivo, aperitivne čaše na meniju. U tom trenutku su serotonin i endorfin krenuli u akciju razbucavanja mog organizma i pojačavali želju za.....alkoholom. On se nije odvajao od mene. Čitave večeri bili smo na milimetarskoj udaljenosti. Meni sve vreme pesma u glavi, on ne prestaje da me šarmira osmehom i kači ramenom, onako ≥ od druga, a ≤ od ljubavnika. Nastavili smo sa vinskim čašama. E tu su počeli obrazi da se rumene, telo podrhtava, a svest da ne sluša. I onda prasak, začaranost, sočnost, neponovljiva milina. Sve je bilo tako nabujalo, a tako zrelo, tako bajkovito, a tako realno. Imala sam utisak da će doći do promene mog agregatnog stanja od vreline njegovih usana, a telo i duh su bili u skladu i u jednom komadu. Sreća neizreciva.

I tako svaki naredni dan, mesec, godina. Od mog sveta, njegovog sveta, počeli smo praviti naš svet. Za MI smo potrebni, a i dovoljni ti i ja. Naš svet nema godine, on se uvek rađa, načitano je govorio moja slika sa tonom. Sa stoprocentnom preciznošću je znao ispaljivati romantične izjave i pogoditi metu. Kao i onda kada je od jedne, naizgled, neprimetne večeri, napravio veoma primetnu, zauvek zapamćenu situaciju. Kuvao je kafu, zbijao šale, kao i uvek, postavljao bezbroj pitanja, kao i uvek, jer je nepresušan izvor energije. I najednom kreće recital:

’’ Listen baby....if you need me, call me, no matter where you are, no matter how far. Just call my name, I’ll be there in a hurry, you don’t have to worry.....’’. Malo je reći da sam bila zatečena, a on nastavlja ’’ ’cause baby there ain’t no mountain high enough, ain’t no valley low enough, ain’t no river wide enough to keep me from getting to you babe’’. Vidi, Shade kaže no ordinary love. U pravu je, ima samo extraordinary love, a to si ti, drago biće.

 I zaista, naš svet nema godine, on se uvek rađa. Rodila se Milja, dolina sreće jedne mame.

Naslovi

Resolution number 2015. Dear Santa, or who you actually are, let me tell you something. The only emotion that I don’t like to hide is love. I like showing my happiness. But, hiding other feelings isn’t the easy way out for me. Well, sometimes is the the only way out. Ok, I know what you are going to tell me, sharing is caring and New Year has already come, but you’re wrong.

Sunce se ranije rađa u hramu neba. Iz godine konja prelazi se u godinu koze. Doček Nove godine kod najmnogoljudnije nacije biće sledećeg meseca. Tako da, dragi moj željoispunjivaču, nisam zakasnila. Zapravo, na vreme ti se obraćam.

Ja uživam u muzici, pokreće svaki moj mišić, svaku ćeliju, sve krene da vibrira. I kada je tišina, meni je muzika. Svaki dan je muzika. Naročito u danima pod rednim brojem 360, 361, 362, 363, 364, 365. Tada se probija zvučni zid. Svakakve muzike je bilu u prethodnim danima od 1 do 360. Playlista je bila doista šarenolika. Bilo je tu pregršt čulnih ugođaja, smešnih i plačljivih zvukova. Dugo sam razmišljala i rešila da ti sastavim željenu  mi playlistu.

Photo by MP

Quadron, Chris Rea, Jimmy Nail

Hey love, molim te Show me the heaven. Osećam Preassure i nekako sam Slippin. Ain’t no doubt, ti si moja Favorite star. Neverland sa tobom je heaven. Oduvek sam želela Something like you. Toliko sam u raspoloženju Thinking of You. Looking for the summer i radujem mu se, odnosno želim da bude isto kao i prošlo. Nas dvoje On the beach, Blue cafe naše omiljeno mesto. And you my love, tako divan, tako nežan, tako mi nedostaješ.

Prince, Rhye, Nicolas Jaar, Chet Faker

3 days su prošla, nisi se javljao. Pomislila sam da nam je prošli susret zapravo bio Last dance, a onda, gle čuda, pozvao si me i zapevao Mi mujer, moramo imati Time for us i molim te, Stay in love. To mi je tako potrebno, rekao si. Klimala sam glavom u znak odobravanja, a razgovarali smo telefonom. Eto kako ti mene pomeraš. Doleteo si, Let’s live for today, ushićeno si izgovarao, usledio je Kiss. Montag ist immer Sonntag, Breakfast can wait, razvalili smo se od orgazma. I’m into you, Talk is cheap. Naša ljubav je Build on glass, lako lomljiva, a divna za videti. Terms and conditions su bili nikako tvid, pliš, pamuk, šetland, kašmir, nikako Thinking in texture, jer ti i ja smo Gold, imaj to na umu. Previše sam te ozbiljno shvatila.

Raphael Saadiq, Mario Biondi, Etta James

Soulfood, Sun, This is what you are. Čuješ li me?! Jednostavno si The best. What have you done to me. Pustiš mi Purple rain, ubaciš me u Deep space, postaneš suviše deo mene, da I’d rather be blind, nego bez tebe. Ponavljaš bajku I just want to make love to you. A onda usledi Stormy weather, potpuno me blokiraš, jednostavno ne postojiš više za mene, a očigledno je da ja ne postojim više bez tebe i još očiglednije ni za tebe i All i can do was cry. Pomoglo?! Ne, nikako. Otvoreni prelom.

Lenny Kravitz, Amy Winehouse, Marvin Gaye, Arctic Monkeys

Sledećeg jutra sam se Woke up alone i Back to black. Ti si ipak Stronger than me. Pustih ti sms Will you still love me tommorow. Odgovor još uvek čekam, a  tome ima 30 dana, 2 sata i 17 minuta. Ti si moje Body and soul. Let’s get it on. You’re all I need to get by. Iscelitelju moj. I want you to be real one, not the right one, ’cause Ain’t nothing like the real thing baby. Naprosto, I want you. If I could build my whole world around you. Once upon a time - You sent me flying. You’re wonderful one. Pitam se Where are we going. Razumem da za nesporazum It takes two.

Ali ja sam tvoja, ti si moj. Odnosno, R U mine?!

If you can’t say no, I can’t be without you. If you want it i ja, takođe, želim Liquid Jesus. Ja, u stvari, želim sve što ti želiš. I love the rain, iako je prezirem. Let it snow, iako osim sunca mome telu nič ne prija. Ali duša ište tebe.

Charles Brown

Please come home for Christmas, hoću da mi zagreješ papuče, jer imam slabu cirkulaciju.