Sa one strane magije

So many gorgeous beginnings and exactly the same number of endings. The more the merrier. We mix and fix creative illusions. At the beginning of every illusion is creation. In the end, there can be creature. But, do it magically. Challenge the magic.

Svaki san započinjem ovako. Vidim te na kraju ulice. Gledamo se i ne prekidamo tu radnju. Približavamo se, gledamo se i dalje. Ti i ja zamrznuti u kadru, sve ostalo su obrisi boja slučajnih prolaznika, uličnih svetala, noćnih i dnevnih, desetospratnica, olistalog drveća, snežne beline, mokrog asfalta, osunčanog grada. U snu si nedodirljiv, kao što je vazduh bez ukusa, nebo plave boje, univerzum bez početka i kraja. Ali, gledamo se. Odjednom, vreme je za buđenje. A ja te i dalje vidim. Pitam te šta ima, kako si?! Isti si koliko te se sećam, a trudila sam se, nije da nisam, da te zaboravim. Izgledaš voljeno. Šta ima drugo, novo, staro?! A prvo?! 

Ej, da svet zavisi od mene, znaš, ne bi bilo zvuka, bila bi potpuna tišina. Ustvari, nepotpuna. Čuo bi se samo naš šapat, slana voda koja zapljuskuje peščani parket po kome, gle čuda, baš mi ostavljamo svoje tragove. Nekako magično. Kada kažem nekako, mislim na ono leto u bungalovima kada nekako kao naslikan običnom olovkom po hrapavom papiru i osenčen taman gde i kako treba, tvoje telo bejaše izvajano, nekako kao okean u mirno popodne tvoje lice i kapljice znoja ocrtavaše se na istom nakon vanvremenskog vođenja ljubavi i tvoj glas nekako hipnotizirajući, koji me zove da se vratim u krevet, ujutro dok tumaram po bungalovu, pokušavajući da pogodim vrata toaleta, da pričamo o snovima noćašnjim, a istina je da nismo spavali koliko smo se mirisali i udisali. Magija izazvana. 

Ja budna sanjam. Potpuno sam talentovana za takve stvari. Kad smo već kod talenata i posedovanja istih, sećaš se onog proleća i našeg mesta. Ja uredno redovno kasnim, jer javni prevoz je promenio red vožnje, a teška sam na promene i ti uredno redovno sediš na klupi u parku ignorišući svet. Apsolutno je neodoljiv taj tvoj talenat i apsolutno je neodoljivo posmatrati te takvog sa svom tom nemarnom lepotom tvojom i koliko si samo nemarno bojio proleće, šarenio te staze oko sebe, dok tako nemarno sediš na klupi ignorišući svet, čekajući zakasnelu mene. Magija izazvana. 

Photo by MP

A san kao i svaki drugi, približavamo se, a zapravo hodamo u mestu. I sve je ča, ča, ča, dva, tri. Naša prva Nova godina. Potpuno royal osećaj. Zrela višnja crvena, topla duga haljina a.k.a. bade mantil, potrebna i dovoljna odora za kraljevski osećaj, srebrni escajg, atmosfera praznicinamstižu u potpunosti ispunjena, brokoli čorba, jagnjetina u sosu od kikirikija sa brusnicom, delikatesni bez glutena kolačići, jazz play lista nameštena. Spuštaš escajg, podižeš pogled, pitaš me za ples. Njišemo se, tačnije klizamo po parketu, jer santa crvene termo čarape tome služe  i izvodimo piruete, dvostruki, trostruki salto ili je sve ovo kuvano vino u prekomernim količinama izmislilo. Nije ni važno, bilo nam je vatrometasto, pucketajuće...ma šta izmišljam toplu vodu, bilo je ljubavno. Ponovo izazivam magiju. 

Gledam te i ne mogu a da ne primetim da i ovde, sa druge strane magije, ti zračiš. Belina tvog lica i dubina tvog pogleda, to je jedna neponovljivost. Neponovljivost koju sam urezala i redovno ponavljala. Prvo jutro posle, uh, e to je magija stotine knjiga i hiljade pesama. Ti prosut svuda po meni, umiren i spokojan, promeškoljiš se malo, ali ponovo tako pažljivo i svedeno, ne ispuštajući moju nogu, prstima šetajući po mom kolenu. Ti izdišeš, ja uzdišem. Ti si ljubav, drago biće. Ali ne ona ljubav koja se prelistava, već čita i upija svako slovo, svaki znak interpunkcije, svaki novi red, novi list. Ti si ljubav koja se zadržava, ljubav koja se smeje, ljubav koja dušu greje, ljubav koja obraze miluje, dlanove češka, kosu uvija, ljubav koja se šapuće glasno. I onda se probudiš i pogledaš me. Dan može krenuti. Magija izazvana. 

I tako, gledamo se u mom snu i umesto da se sredim i preduzmem prvi korak, ja se sledim pri prvom koraku. Magično, ne?! Nedostaješ mi, nisam ti to rekla. Nisam ti, zapravo, stigla reći, prebrzo si zatvorio vrata one noći kada sam osetila sva godišnja doba na sebi. Od umilnih reči tvojih poput proleća, do vrelog zanosa poput leta, neobičnog zahlađenja poput jeseni, jer ne želiš dalje sa mnom, a ne možeš bez mene. I onda crveni alarm meteorologa – ledeni talas nadolazi. Vidi, disajni putevi su mi ugroženi u poslednje vreme. Nekako mi ne daš da dišem. Osećam se ankerisano, mislim lepo mi je, lepo nam je, samo da je malo manje. Od viška počela je glava da me boli. Da malo prekinemo, malo vidimo šta ćemo, kako ćemo i kuda ćemo i malo kasnije se čujemo. Magija je malo u kolapsu. Malo je krenula da se urušava. Malo kasnije se nismo čuli. 

Sa tobom je magični balon, ubaciš me u bestežinsko stanje i želim da mi to bude neverending izdanje. A onda doživimo lom, ja prolazim kroz slom, viđam te u snu, a zapravo si klon. 

Patnja sa ove, nada sa one strane magije. 

Vrati mi moj čarobni štapić.

Jesen u mom sokaku

You know, it takes two, but I don’t think I’m ready to take a step forward or a backward. I’m just fine with this state of mind. But, year is flowing, leaves are ready for the two of us. So, take a deep breath, put on your comfortable shoes and catch us if we can. The Autumn marathon has begun.

Verujem da će ovo proći, da će ponovo biti pun mesec najbliži Zemlji i da će zvezda padalica napraviti pravi vatromet pri svom padu, da ako uspem je uhvatiti pogledom i ponovo osetim svetlost duha svog. Hej, M, plašiš me ovakvim stejtmentom, a tek je za mesec dana sveta večer i jahačice metle. Stavljaj kafu na skajp, dolazim za par minuta. Izoštrila vid, sluh, udobno se smestila, also M, potpuno sam tvoja. Pa, ne znam, ne mogu, ne želim, moram, želim, hoću, neću, danju, noću i tako već izvesno vreme. Ugasila sam se. Nečujno, možda čak i neprimetno. Prekidač ne vidim, a okidač znam. Deep shit, a?! Sada je definitvno kraj. Krenuli smo u jesen desetljeća pre, a dekada jedna nam je bila potrebna i nažalost dovoljna da, evo ponovo u jesen, se osušimo od prezasićenih emocija koje su krenule da nas izjedaju. I ona priča, pile, bez obzira da li je Mesec u Vagi, Venera u Škorpiji ili Mars u Blizancima, naša ljubav je kosmička. Sada shvatam da je bila toksična. I koračali smo po asfaltu, po šljunku, po snegu, po lišću, a sapleli smo se o sopstvene korake. Jesmo li sve ovo vreme bili u raskoraku?! I svi oni planovi koji počinju sa MI, izmigoljili su se. Nismo uspeli uhvatiti nas. Ej, smaram, aj ljubim te, čujemo se i pijemo kafu ovijeh dana. Ćaos...

Uplašena sam. Ma ne, zapravo prepadnuta. Mislim da sam se zaljubila na prvu pomisao da eventualno tim pravilnim rasporedom godišnjih doba na stonom kalendaru, zovom prirode, okolnostima koje život menjaju, usklađenošću cipela sa torbom (jer sam old school tip), gde je sve u najboljem redu, dozvolim sebi da napravim nered. Nered koji stoji ispred mene, željno iščekujući razmenu naših prvih rečenica na traljavom nemačkom, malo boljem engleskom, a najboljem španskom. U redu, schwess, nerd sam, a on je nered u mojoj glavi. Kada si slobodna da pijemo kafu?-Za pola sata. Važi, čekam te na devet i petnaest, odn. 90^o desno od vrata. Ma važi, prihajam čim prije. Joooj, meni se ovo nije dešavalo do sada. On tako loše pleše salsu, ali tako dobro sve ostalo radi. Totalno je mediteraneo tip, tako sladak, tako neodoljiv, tako je uvek na pravom mestu u pravo vreme izgovorena reč, upućen pogled, tako je uzbuđujuće i tako je moguće da ću veoma uskoro odlepiti za njim, a predavanja i ispitni rokovi u jeku. A ja, ustvari, jedva čekam taj pun mesec u jesen i pomračenje na vidiku i da sve izgleda kao da blicevi sevaju, a da smo jedini koji se smatramo i posmatramo i da ništa ne bude ni noć, ni dan, ni početak, ni kraj, samo taj momenat ispunjenosti. Schwess, danke, žurim, imam teoriju verovatnoće, naporna predavanja i po toj istoj teoriji kasnim. Ljubim, čujemo se i gledamo. Tschüß.

Photo by Vesna Panov

Malkice sam popucala. Ono što se kaže, ja jesam beton i statički testirana na jačinu udarca, ali ovo je bila probijanjezvučnogzida bol. Gušim svoju savest, nekako se bolje osećam bez nje ili bar mislim da se bolje osećam ili da li uopšte ja mislim. Draga moja G, gde se nalaziš?! Pa kako gde, u svojoj sobi naravno sa gomilom istrošenih maramica, jer me je, gle čuda, uhvatio grip. Talog preveliki. Jaku, gorku, bez šećera stavi G i eto me za koji minut. Zašto stalno se vraćam u proleće i stalno puštam sebi scenu kada se mesec počeo skrivati da bi pušio i pio do totalnog odsustva istog, a naša omamljenost i omiljenost se pojačavala do potpune nirvane. Doduše, možda me je tada omamio miris celera, koji je njegova jakna dobro preuzela, ali mi je to delovalo skroz muževno, što se kaže domaćin čovek. I volim njegove šustikle na TV uređaju, obavezno servirano slatko od divljih jagoda pre prve jutarnje kafe, uštirkanu posteljinu i miris celera, bolji od diora, jer dobra supa bez celera nije. Sa njim nisam trošila vreme pripremajući se za život. Živela sam jako i glasno. Verovatno sam tu napravila grešku, previše sam bila glasna ili previše jasna u svojim htenjima. A htela sam njega svog takvog neopuštenog, katkad rezervisanog, što sav zrači u stilu predugo sam single drinker. Raspucavali smo se raznim stikerima, srce meni, srce tebi, zagrljaj meni, zagrljaj tebi, poljubac meni, poljubac tebi i uvek na ravne časti. Nismo merili, ali su nam se emotivni inteziteti poklapali. Našu google love aplikaciju ostavili smo sa starom verzijom, zaboravili punjač, baterija se istrošila, ažuriranje nemoguće. Smejali  smo se kada smo hteli, izvinjavali se kada smo morali, ali smo odustali od promena i ispustili nas. Prestala sam više da jedem supu sa celerom. Ova alergijska miholjica od jeseni mi baš nije legla.

Sa malo toplog mleka, bez šećera, slabo prohlađena za poneti i tu sam ispred firme. Ubadam pauzu , zar ne? Ma naravno, D, imam samo nekoliko minuta. Toliko je i dovoljno. Svaka čast D, tako praktičan i racionalan u trošenju sopstvenog i tuđeg vremena. Mmmmm, odlična je kafa. Pa za ovolike godine drugaričarstva (carstvo=čarstvo, prelazak C u Č), nešto sam i zapamtio. Vidi, ženim se!!! Moliiiiiiim?! Sva sreća je dobro prohlađena, da ne budu opekotine prvog stepena. Nadam se da ću dobiti prigodnu storiju u nastavku nakon ovakvog pompeznog naslova. ’’Život je zarazna bolest, koja se prenosi polnim putem sa takvom dozom zadovoljstva, do potpunog uništenja.’’ Naše kardio pulzacije su ograničene. Odrasli smo, sazreli za nove poduhvate. Upoznali smo se pre mesec dana, osetili, upali u nepoznato, bez otkrivanja, sa puno respekta, verujući u potpunost plezira bez prezira. Ona je moj perfect match i avanturista bez straha, jer život je hop, skok, olimpijska norma, zlatna medalja, skončanost i okončanost. Prostije od integrala i diferencijalnih jednačina. Kako je lep dan, lišće pada, sunce prži, sprema se nešto. O da, sprema, se, sprema,  moja pauza je gotova, ja sam polivena omiljenim mi napitkom, a ti se ženiš :))))

Hej, kad si slobodna za viđanje u četiri oka?! Lj, za tebe sam uvek kao na tacni. Naša klupica kod igrališta za 600 sekundi. Oket, nosim termos :). Šta će se desiti sutra, o tome sam mislila juče. Danas mislim da je on zapravo jedan običan čovek, a sutra ću znati da sam juče počela voleti neobično. On je potpuno van mog kosmosa i mojih svakodnevnih ponavljanja i gde osećam da mi nešto fali i gde ja dopustim da mi se omakne potpuni neznanac sa poznatim licem dobrote, neiskvarenosti, čistote, nežne brade za neprestano cmakanje iste, zaljubljenik u francuske filmove, vlasnik jednog rasnog psa, koji mi nije izgrizao cipelu, jer sam posebna, a inače redovno radi. Poklonio mi je bicikl i redovno vozimo po keju i mnogo smo smešni i mnogo nas baš briga. On se jednog dana baš potrudio da padnem sa istog. Zamisli ti to slatko uzbuđenje, romantično upakovano, kada ja čujem prvo slovo i zvuk suglasnika, a on sofisticirano gricka zubima donju usnu, zatim i drugo slovo i zvuk neprekidnog, jednoličnog tona sa očima razrogačenim i ispitivačkim-žnaš li šta ću ti sada reći. Pa treće slovo i zvuk, kada sve endorfinske sokove pokušava da sakupi, ali čuš’, oni neposlušni, vlaže mu usne, a ja želim da zaledim momenat. Četvrto slovo i onaj samoglasnički zvuk od koga ja počinjem da se bacim u besvesno stanje i izdanje, a on meda dobrić je tu da me pridrži i čvrsto zagrli, aaaaahhhhh, zvuk olakšanja. Peto slovo i mekan zvuk mmmm, neodoljivo spojenih usana, a ja ih netremice posmatram i ludački želim da ovo traje zauvek. I onda zalet u mili sekundi, korak, je’n, dva, tri i skok TEEEEEE. I ja tebe, dobri medo, snu moj na javi. Eto, sve ti rekoh, osim da mi kasni. Da li je prerano ili prekasno ili taman na vreme, ja uživam.

Jesen u mom sokaku.

Broj

Odustajem.

Zauvek odustajem. 

Odustajem najjače.

Odustajem najstrašnije.

Ne želim više.

Ne mogu više.

Treće NE bi bilo too much za mene.

Jednom ili nijednom ćeš se vratiti.

Tri puta ću ti oprostiti.

Pet puta izgubiti sebe.

Jednom ili nijednom ćeš se zapitati da li se iz četvrtog puta možemo pokrenuti jedan korak napred, nakon učinjenih petnaest unazad.

Sedam puta dnevno poželim da ti omirišem kožu, opipam Venerin pojas na tvom dlanu, ogrebem se o tvoju bradu, zakopčam se pogrešno u tvojoj košulji.

Jednom ili nijednom ćeš poželeti da se smejemo, grejemo naše duše, pričinjavamo zadovoljstvo nama.

Deveti dan kako neprestano ponavljam milion zašto, a samo jedno zato što sam navučena na tebe.

Jednom ili nijednom ćeš živeti u prezentu, videti nas u futuru prvom, bez ijednog uzdaha sa znakom pitanja.

Evo već šest godina kako mi je osamnaesti u mesecu najveći praznik koji je mogao da mi se desi.

Jednom ili nijednom ćemo opet otići vozom na putovanje, jer si ti tako hteo, a meni je bilo svejedno. A onda u spavaćim kolima sve pršti od pliša, na koji sam jako alergična, a ti dušice draga imaš rešenje da spavam preko tebe. Meni i dalje svejedno, a tebi, bogami, nije. No, ipak, bejaše to divna plišana noć, ustvari dve, jer povratna karta.

Ima već sto izgovorenih Feeling good od strane vrsnog Michael Buble-a, a ja nikako da prestanem da plačem. Suočavanje mi je najveći neprijatelj, jer u konstanti sam suviše tvoja, da bih bila svoja.

Jednom ili nijednom ćeš pročitati na vikipediji da ni racionalni, ni razlomljeni, ni kompleksni brojevi, ni računanja, ni merenja, ni ostala algebra nemaju objašnjenje pojma beskonačnog broja udisaja za tobom i njegovih osobina kratkog, dubokog, čežnjivog, zadovoljnog, toplog, blagoslovenog što si radost ti.

A opet, ni zarezi na štapovima, čvorovi na konopcima, kamenčići na gomili, školjke u posudi, kockice čokolade sa celim lešnikom, prepešačeni kilometri po suncu, kiši, ali i snegu, često budne , a neretko i prespavane u krevetu i to francuskom, mesečeve, zvezdane, tmurne noći, ne mogu ispisati broj volim te.

Odustajem.

To be or not to be...a poem

Pencil is a pencil. 
Plastic bag is a plastic bag. 
Socks are socks.
But, she, she's waaay beyond that. 
Intelligent, brilliant mind, traditional, helpful, can'tsaynotoher, beautiful skin, mediteranean blue eyes, silky hair, gentle look, she's so, so many, but not mine. Not anymore. 
And I'm the man, yes I'm. So, what?! Does it help?! I'm not capable to make any decision, not in a decade. And I'm supposed to be a mature one. Funny, a?! But no, it's not candid camera, it's my reality show. 
And for sure, it is the S H O W. 
Everything that is connected with me, undoubtly has the chance to be a great failure. 
She was my Mount Everest, true passion, love of my life, highlight of my universe, light who shines and my mirror who reflects it. I haven't been hungry and thirsty for a decade. 
Her smile, clever words, sophisticated moves were my food. 
I have been drinking her the sweetest parfume, although I hate sweets. 
Her breath has been my breakfast. Can you imagine oneandthesame breakfast for such a long period of time. But my stomach enjoyed it and I was delighted. 

photo by MP

I'm on the rock. All day, every day. Scotch on the rock. 
And no, I didn't write anything to her. I did't write I love you, not even said. I didn't write I can't go a day without thinking about you. 
I need me with you, 
I miss me with you, 
I want me back with you back, 
I need me back with you back. 
I didn't say anything. 
Instead of that, I keep rolling and rolling her voice in my head- ''I'm afraid it might be to late for us''. 
And I did and I'm doing my best. 
Nothing.

Zalogajčići

You spread happiness in two ways. You are either the light who shines it or the mirror who reflects it. It is a matter of choice. Don’t waste your time. Take a bite out of both.

Sećam se te sobe sa hladnim bojama, dobro ugrejane i sa komplementarnim posetiocima iste. Prozor se nije mogao ni odškrinuti. Verovatno se želeo postići spa efekat nakon izvesnog boravka u gorepomenutoj sobi. Draperije nije bilo, jer nije si imalo šta sakrivati. Krevet je pokrivao veći deo te prostorije, da se komplementarni posetioci mogu osećati komotno, jer sve je bilo u proporciji.

Sećam se te blage neprijatnosti u očima, u mom telu, koje je svako malo htelo i imalo nešto za reć, ali mu se nije dalo. Usta su zanemela, reči isparile. Sećam se tog zatišja pred iskonski čistim, dugo željenim, jedva dočekanim činom. Sećam se tog straha u akterima tog čina, u nama. A zreli smo bili. Ma prezreli. Pokazati se u što boljem svetlu, iako je prostorija bila ne duz, nego dibiduz zamračena, osim po kojeg galaktičkog bljeska, koji se javljao u očima. Kasnije se ispostavlja da bljesak ne potiče iz galaksije, kako se mislilo zbog prethodno doživljenog orgazma, nego sa spuštenog plafona i svetiljki u vidu zvezdanog neba.

Upućivali smo jedno drugom dramske poglede, u stilu reklo bi se nešto značajno ili ne (mada se sve već odavno zna), ali je mudrije oćutati. Deluje bollywoodski. A onda je krenuo da uranja svoju glavu međ’ moja bedra, široko rasporstranjenih dlanova po lumbalnom delu moga tela, milovao me nežno, maltene neosetno, a opet tako primetno, onako hollywoodski. Tela su se morala omirisati, osetiti svaka neravnina i eventualna hrapavost. A neravnina i krivina na pretek, uzbuđenjima nikad kraja. I najednom nagli pogled ka meni, naboranog čela, obrva u V, izranja iz mojih bedara, približava mi se dah na dah, naglo me privija ka svom trbuhu i krećemo da plešemo potpuni scenski tango, sa mnoštvo zahtevnih figura, skoro pa akrobacije. Na početku stav zatvoren. Grudi na grudi, obraz uz obraz priljubljeni, stvara se trenje. On stabilno diktira vožnju i sve u dvočetvrtinskom taktu, ja slobodna, poletna, okretna, sa neverovatnom fleksibilnošću bokova. Vežbali smo te noći, onako baš maratonski. Savlađivali smo svaki pokret do detalja, više puta ponavljali, akcenat stavljali na one koji su nas bacali u nesves’ bez t. Nismo dozvolili da nas prvi tango oda amaterizmu. Delovali smo jako uigrano. Savijenih kolena, u najintimnijem stavu, raspamećene strasti koja je varničila pri svakom pokretu. Tango nuevo u horiznotali, sa povremenim prelazima u vertikalu i tako iznova, performans za pamćenje. Cedili smo se od znoja, cerili se od zadovoljstva, cepali posteljinu pod nama. I onda krećem da brojim zvezde sa spuštenog plafona, jer me razbija intergalaktički, obuzimajuć ,maratonski, sa ispunjenom olimpijskom normom, orgazam. Buka sve veća, stiče se utisak da imamo ogromnu publiku. Ali ne, Mario Gece je zatresao Serhiovu mrežu, dok se meni mrežnjača tresla od priređenog mi bljeska. Moj vođa tanga i ja smo pogledali najzanimljivije detalje planetarno najbitnijeg događaja. On se radovao zbog svojih sunarodnika, dok sam ja uvijala svoje ekstremitete oko njegovih, jer pobeda se mora proslaviti, zar ne?!

U ovom nuevo tangu otkrila sam nuevu sebe. Borbenost mi ne nedostaje. Istrajnost, takođe. Strpljivosti sam se naučila. Sećam se godine, meseca, dana u nedelji, tačnog vremena kao sa govornog automata 195, kada smo se pogledali i nastavili da se ne gledamo, a da se tražimo. Ima tome pola decenije. I ne moramo se viđati, ne moramo se ni čuti, ali se možemo želeti. Bez pretvaranja, ali stidljivo, sa strahom od nemogućnosti kontrole nad željenim, jer su nam putevi udaljeni, životi na krajnjim tačkama kateta pravouglog trougla, sa mnoštvo prepreka da napravimo našu hipotenuzu. Taman pomislim da se približavamo hipotenuzi, jer klik u vidu jedne nedelje nerazdvojenosti naše mi stvara jasnu viziju, ali nakon toga on nestaje, postaje jerk, ja postajem crushed, a vizija blurred. A naša nedokazana teorema: blocked² + jerk² = blurred vision².  U redu je katkad filozofirati, kao način pronalaženja izlaza iz blokade. I tako do narednog susreta. Tada ponovo od maglovite vizije postaje jasna vizija.

Ja se ponovo usudim da pomislim, ustvari poželim da se više ne tražimo, već da se pronađemo. On se odmah ubaci u tu dimenziju izgubljeno-nađeno, baci mi zlatnu prašinu u oči, bude tu kraj mene, ispred mene, iza mene, sa rokom trajanja od nedelju dana. Nikako da ukapiram da konzumacija prestaje  nakon isteka roka, zbog eventualnih, neželjenih nus pojava. Ali se grickamo za to vreme tako slatko. Doduše, ja njega spolja, on mene iznutra. To su ti neodoljivi zalogajčići. 

I zašto mi ove misli naviru dok zgrčena na uglu kreveta čekam da se on spakuje, jutro nakon maratona. Spolja blistam, unutra se dinstam. On nikada ništa ne govori. Lažem, priča ko navijen. Nezaustavljivo govori o nebitnim stvarima. A nova ja strpljivo slušam. I pogleda me tako kao da peva don’t cry for me Argentina, the truth is I never left you, samo grickam tvoje granice izdržljivosti. Taj hladan Nemac, u krevetu je pravi đavo, i na kiši i na vetru uvek stoji pravo. Netremice se gledamo, dok svako u sebi peva pesmu momenta. Potpuni stranac u telu domaćina, emotivno iskrivljen, veštački satkan, sa ugrizom na kome bi mu Suarez pozavideo, ubica mekih srca u pokušaju. 

Ispratila sam ga do aerodroma, pozdravili se kako dolikuje u zemlji domaćina i Čujemo se!!! Teorema i dalje bez dokaza.

Desila se ljubav

Reliable and promising. Open and honest with me. Burning desire. Attractive passion. Spontaneous and variety. That’s the way of life I prefer and always willing to contribute to the process.

Kolotečina izaziva koroziju i zato je neizbežno da stalno istražujem sebe i tražim se. I nađem te. I čvrsto te hvatam. Reklo bi se ugrabim te i priljubim se. Dočekana bejah kraljevski, potpuno senzualno, prefinjeno i rustično, pomalo mistično. Dugo sam šetala avenijom Slobode, a.k.a. Avenida da Liberdade. Ovo ''dugo šetala'', jer se dužina iste meri kilometrima. I sve tako dok te ne ugledah na trgu Restauradores, a.k.a. Praça dos Restauradores i osetih neviđenu poletnost i u isto vreme slobodu i povezanost.

Takav si ti, ljubazan, nasmejan, neodoljivog šarma, romantičan, nezavistan, mozaičan, ne zanimaju te svetski trendovi i dalje si tradicionalan. A to ume tako da pomeri iz balansa i baci u reljefnu magiju, gde se hoda kaldrmom, stalno si negde između prošlosti i sadašnjosti i ponašaš se u skladu sa momentom. I dok šetamo Baišom i sudaramo se sa mnoštvo zaljubljenih lica u Rua Augusta, ne ispuštaš me, grliš me neprekidnim povetarcem, uz nesebičnu pomoć Atlantika. Opija me miris fino spremljene sardine i marela likera, ali ne, nisam gladna, oči su mi nahranjene. Jednostavno, ni ne dozvoljavaš mi da skinem pogled sa tebe. Osećam da sam se navukla. Porok si i sve ću potrošiti na ovo jedno čudo. Puštam i prepuštam ti se. Tvoja sam. Vodi me.

I onda, nekako niotkuda, pojavljuje se nešto tako nestvarno lepo – Trijumfalna kapija, iza koje se pruža fantastičan pogled. Nepregledna daljina vrlo brzo postaje pregledna. Trgovački trg, a.k.a.  Praça do Comércio. Nemo posmatram hiljade zaljubljenih, ili ih ja sve tako vidim, na jednom divnom prostranstvu okruženom elegantnim arkadama. I svi nekud žure i svi u istom pravcu. Predlažeš mi da se i i mi uputimo tamo. A nekako nas je i miris vodio. Kad tamo, sjaj i blještavilo i plavetnilo. Reka Tejo se zahvaljuje Suncu, koje je doprinelo da sjaj bude intenzivniji. Ja sam se zaljubila. Iskusan si ti. Umeš sa ženama. Vodiš me u Can the Can i naručuješ mi sendvič sa sardinom i ananasom i bela sangrija podrazumevano, da ako uspem se oporaviti od priređenog mi šoka. Osećaj neponovljiv. Štipam se. Ne verujem. Stvarno je, ti si stvaran, mi smo stvarni. Nežan si. Ne prestaješ me milovati. Atlantik ti uvek pomaže, jer prijatelji zato i služe, da pomognu kada je najpotrebnije. Dok uživam u pogledu, ispijajući belu sangriju sa vanilom i cimetom, vraćam dušu i telo u stanje spremnasamdakrenemdalje, ti skačeš sav srećan i lud i predlažeš jedan mini hiking i govoriš mi da bih te upoznala moram tuda proći.

Često primetim sve, a sve češće ne govorim ništa. Brinem, to da. Optimista sam i to da. Upadam u nevolju, to da. Pravim greške, normalno. Učim lekcije, jasno i glasno. Ne, nisam ta koja ne ume reći ne, ali ovoga puta sam dotičnu rečcu izbacila iz svog vokabulara. Prilagodljiva sam datoj situaciji. Jednostavno, it's a gift.  Zato i ja skačem i ponašam se ludo od sreće neizrecive, jer je to prenosiva bolest i pridružujem ti se u vreloj (u pravom smislu te reči) avanturi. Sunce u zenitu, celzijus ludi od brojki, kaldrma nije kaldrma, to je kaldrmetina. Sve ovo pod nagibom od 45o. Ne mogu ni da se pitam sa mozgom, jer se isti usredsredio na disanje. Saobraćaja nema, osim po kojeg dupke punog tramvaja dvadesetosmice.

A ti me ne puštaš, stepenica beskonačno mnogo, vodiš me do srca Alfame – uske ulice, stanovnici sa ličnom kartom bezmalo iz devetnaestog veka, miris roštiljane ribe svuda oko nas, provlačimo se kroz tek opran veš ostavljen da se suši tik iznad roštilja, svako malo projuri pored mene Cristiano Ronaldo u malom, jer kaldrma na nagibu idealna je za sticanje kondicije. Festivalska atmosfera u tvojoj omiljenoj Alfami, a sada i meni omiljenoj. Ti ne prestaješ da se smeješ mojoj reprezentativnoj ekspresiji lica u vidu ribe na suvom. A cilj nije tako blizu. Doduše, ja zapravo i ne znam naš cilj. Ti bi da me iznenadiš, mada si sam po sebi već iznenađenje. Naravno, ćutim, ne govorim ti to, samo ti upućujem topao osmeh, da doprinese već uzavreloj atmosferi. When I have crush on someone, that's what I have on my mind all the time. That someone is my world and I can feel it.

Dok mi se motaju ove misli po glavi, najednom se ispred mene pruža živopisna građevina, koja, gle čuda, leži na samom vrhu Alfame. Poskakujem od zadovoljstva, u stilu nekontrolisanog mlataranja rukama i nogama, a ti stojiš sa strane, netremice me posmatraš i uživaš u performasu koji pružam. 

Zamak Svetog Đorđa (Castelo de S.Jorge), prošaran arheološkim ostacima, sa mnoštvo borova koji umiruju temperaturu zidina zamka, upotpunjuju osećaj prijatnosti i dočaravaju veličanstveni pogled na Tejo i krovove stambenih i monumentalnih građevina na lokaciji ''centar svih dešavanja''. A onda pravim okret i shvatam da si ti centar svih dešavanja. Uh, dnevna doza perfekcije uzeta. Hvala ti. Vrlo vešto, lagano i neprimetno me hvataš za ruku i lepo pričamo i vidimo se uvek i kada se gledamo i kada žmurimo. Da li je to sudbina ili fado ili je to jedno isto, meni je svejedno. Samo neka traje. Na pola puta između Sunca i Meseca, ti odlučuješ da me vineš u još veće visine, pravac visoka četvrt – Bairro Alto i pružiš mi ugođaj za pamćenje. Duh baroka i romantizma, upotpunjen iscrtanom keramikom po fasadama i zvucima buržoaskog fada, podiže pritisak, ubrzava puls i poželim da se nikada ne probudim iz sna. Ti, dragi moj poeto, to ne dozvoljavaš. Puštaš me da i dalje sanjam?! Ne, a?! Kažeš da je ovo java. 

U redu, u redu, uživam, opuštenih mišića do maksimuma, stopala naoštrenih hedonizmom i fokusiranih čula, da ako uspem upiti  svaku sudbonosnu reč ove hipnotizirajuće muzike. Mesec obasjava Rua da Rosa, žamor mladih glasova svuda, leđa dodiruju još uvek toplu keramiku na fasadi, mi telo uz telo i da, vinho verde uredno servirano, čaše su tu, salut. Vrhunac na pomolu?!

Obrigado! Lisboa, eu te amo!

Potrebno i sasvim dovoljno znanje portugalskog.

Slušam, dakle zapisujem

''Realnost! Iskrenost! Odanost! Mudrost! Ponos! Ja naprosto uživam u toj neograničenosti svojih snova. Onaj osećaj kada ne postoje dovoljno visoke planine, nepregledne doline i široke reke koje mogu sprečiti da me zadovoljstvo opseda i zaposeda. I tako ja u snu, a i na javi, pevušim ili bar pokušavam da pevušim ’’ain’t no mountain high enough...’’.

Premijerama se radujem sa određenom dozom bojazni zbog eventualnih neprijatnih iznenađenja, jer koliko god treniram, gotovo uvek nisam u kondiciji kad nastupi neprijatno iznenađenje. Postojalo je izvesno strahopoštovanje prema glomaznoj zgradi punoj znanja, gde je sve u istoj bilo glomazno, od holova, preko amfiteatara, laboratorija, nastavnog i vannastavnog kadra, klubova za predah od prekomernog studiranja, do glomaznih šolja u kojima se služila jaka, crna, bez šećera da ako uspe nas razbuditi u jesenjim kišnim jutrima, jer oktobar je to. Mi, petlići u premijernom semestru, bili smo kao pušteni iz kaveza. Strahovali jesmo, ali i radovali svakom novom danu, jer je donosio nove situacije, nova predavanja, nove vežbe, ponovna ispijanja kafa i kokti, nove poglede, nove slučajne susrete po holovima.

Kiša tog oktobra nije znala za NE, kišobrani nisu uspevali odbraniti se od tih udara po kvadratnom metru. Ulazim u hol fakulteta, ne uspevam da se ogledam u  ulaznim vratima, jer to bejaše standardna procedura, borim se sa pomahnitalim kišobranom i branim neuspešno od vode na istom i osećam da naglo gubim ravnotežu i da me sila gravitacije neviđenom brzinom privlači mermernom podu. A odmah zatim, u milisekundi osećam jak stisak u predelu desne nadlaktice i izvini, izvini, izviniiiii, kasnim na predavanja kod Zmije, nije bilo namerno, izvini. Kao pravi petlić ne uspevam da progovorim, mada imam bogat vokabular. Kažem ja, strahopoštovanje prema svemu u ovoj zgradi. Jedino što uspevam je da odgledam objekat koji se izvinjavao i žurno otrčao. I bogami, imala sam šta i za videti, pravi paket aranžman. Slika sa tonom i to kakvim. Hvatam momenat u letu. Brada stara dva dana, kosa uredno pokisla, nos koji nije iz kataloga i iz serijske proizvodnje, dakle na upit, malo duži, jer kako drugačije zapamtiti profil i ton  koji za trenutak, a možda i duže, parališe. Ta slika i ton koji su bili kao bljesak, urezali su se. I studiranje je odjednom, tako neprimetno, počelo bivati sve zanimljivije. Stariji od mene taman toliko da bude dobar vodič u toj zgradi. Sretali smo se često. Ma sretali smo se stalno, jer sam detaljnom analizom došla do njegovog portfolia, imena i prezimena, godine studiranja, broja indeksa i naravno rasporeda svih predavanja i vežbi.

Kolege i ja smo uvek nepogrešivo bili u klubu kada i on, na tačno određenom spratu, ispred tačno određene laboratorije gde i on, ali osim po kojeg pogleda i uzdignutih obrva, što je značilo zdravo, drugo ništa nisam dobila. Meni je to bilo sve. Činilo se da će studiranje proći bez reči.

Rešena da to prekinem na početku druge godine, jer više ne bejah petlić, saznajem da moja slika sa tonom više ne zaposeda našu zgradu. Naime, spašava neke bogatune po kalifornijskim bazenima. Ali je i dalje zaposedao moj um, svaki pedalj mene, a ponajviše u predelu trbuha, jer pri svakoj pomisli na njega, unutra se dešavao cunami. Tada sam spoznala svoju mazohističku stranu, jer mi je sve to itekako prijalo, a i izjedalo. Studiranje se moralo nastaviti, a ja sam konstantno, onako za sebe, pevušila ’’ain’t no mountain high enough......to keep me from getting to you babe’’. Naravno, bilo je momenata kada su druge pesme bile na repertoaru i činile te iste, gore pomenute momente, čarobnim i neponovljivim.

Nova, finalna, sezona jesen/zima je krenula. Ostalo je još naprstimajedneruke ispita. Časovi se nisu smeli propuštati, jer stigli smo do srži inženjerstva. Zmija nas je postrojavao, a uvek nas je bilo dosta, jer svako ko nije položio njegov ispit morao je iznova posećivati predavanja. U jednom od tih postrojavanja čula sam ton, vrlo prepoznatljiv, slika se nije prikazivala, ali ’’ain’t no mountain high enough...’’ je počelo da zuji u ušima. Moja slika sa tonom se vratio. Jaka ramena, tu i tamo po koja seda vlas, prepoznatljiv nos i zagonetan, a neodoljiv osmeh. Muškarac, reklo bi se.

Hej, ćao, kako si?! Zdravo, odlično. Ti?! I tako smo od javljanja podizanjem obrva, prešli na proste rečenice, a zahvaljujući Zmiji i na složene rečenice. Milion papira rasprostranjenih po sobi, a tek smo prešli trećinu gradiva. Sa ove distance, mislim da lakše i lepršavije nijedan ispit nisam spremila. Odmah se osećalo njegovo prisustvo. Soba je pulsirala od decibela koje smo proizvodili vrišteći od smeha, ponekad ne znajući ni razlog tom histeričnom smehu. Nije nam ni bilo bitno. Jednostavno, uživali smo. Krala sam te momente i pakovala ih, da kasnije kad uzbuđenje splasne mogu da pustim play i iznova uživam u njima. Ispit se položio, moralo se proslaviti kako dolikuje. Krenulo se bojažljivo, aperitivne čaše na meniju. U tom trenutku su serotonin i endorfin krenuli u akciju razbucavanja mog organizma i pojačavali želju za...khm..alkoholom. On se nije odvajao od mene. Čitave večeri bili smo na milimetarskoj udaljenosti. Meni sve vreme pesma u glavi, on ne prestaje da me šarmira osmehom i kači ramenom, onako više od druga, a manje od ljubavnika. Nastavili smo sa vinskim čašama. E tu su počeli obrazi da se rumene, telo podrhtava, a svest da ne sluša. I onda prasak, začaranost, sočnost, neponovljiva milina. Sve je bilo tako nabujalo, a tako zrelo, tako bajkovito, a tako realno. Imala sam utisak da će doći do promene mog agregatnog stanja od vreline njegovih usana, a telo i duh su bili u skladu i u jednom komadu. Sreća neizreciva.

This photo belongs to respective owner - Jelena Antić

I tako svaki naredni dan, mesec, godina. Od mog sveta, njegovog sveta, počeli smo praviti naš svet. Za MI smo potrebni, a i dovoljni ti i ja. Naš svet nema godine, on se uvek rađa, načitano je govorio moja slika sa tonom. Sa stoprocentnom preciznošću je znao ispaljivati romantične izjave i pogoditi metu. Kao i onda kada je od jedne, naizgled, neprimetne večeri, napravio veoma primetnu, zauvek zapamćenu situaciju. Kuvao je kafu, zbijao šale, kao i uvek, postavljao bezbroj pitanja, kao i uvek, jer on ne presušuje. I najednom kreće recital:

’’ Listen baby....if you need me, call me, no matter where you are, no matter how far. Just call my name, I’ll be there in a hurry, you don’t have to worry.....’’. Malo je reći da sam bila zatečena, a on nastavlja ’’ ’cause baby there ain’t no mountain high enough, ain’t no valley low enough, ain’t no river wide enough to keep me from getting to you babe’’. Vidi, Shade kaže no ordinary love. U pravu je, ima samo extraordinary love, a to si ti, drago biće.

I zaista, naš svet nema godine, on se uvek rađa. Rodila se Milja.''

Amnezija

We are where we need to be and this place has more to offer than we realize.

Približava mi se, ne verujem da smo se ikada upoznale, ali bilo je neizbežno. I onda, tras. Određeno vremensko razdoblje, određeni događaji i ljudi u njima, sve se to u jednom trenutku izgubilo. Puf. Nestalo. Disparu. Možeš li  mi reći šta se zapravo dogodilo, kuda sam krenula, jesmo li na tom putu zajedno ili je sve već odavno too much?! Osećam da su nastale izvesne promene u mojim moždanim područjima. Jel to zbog prekomerne upotrebe psihoaktivnih sredstava, mislim tebe? Jel istekao rok trajanja? Ono jednostavno mnogo boli i nije jednostavno otarasiti se istog. Pogodilo me je direktno u zenicu, lagaću ako kažem da me nije zabolelo. Čini mi se da sam te videla sa drugom. Možda grešim, ne znam. Nešto se čudno dešava. Perfektan udarac u pogrešno vreme.

Ljubav je ludost. Secka me na komadiće. Dragi, zaista ne znam za šta se borimo. Zlatna medalja, za koju smo godinama trenirali, nam je skliznula niz dlanove, tako da na grudima ostaje otvorena rana. Možda zato što sam te videla sa drugom. Ne znam, verovatno grešim. Kao pravi ovisnik neuspešno pokušavam da vratim film, ali rollecoaster mi igra presing. Ima nešto u vezi tebe, nekako sam stalno ljuta, obožavam te, ignorišem te, tvoja sam, ne zanimaš me, nedostaješ mi, nemoj me grliti, poljubi me, ne opraštam ti, volim te.

This photo belongs to respective owner - Jelena Antić

Molim te, zaboravi me. Ili bolje ja tebe, da ne bih utihnula. Daj da nas zaboravimo. Nemoj želeti susret, desiće se. Ustvari, nemoj me zaboraviti, okuj me da ne pobegnem iz tvog života. A tako mi malo fali. Znam, moram krenuti dalje. Znam da me injektiraš ljubavlju i nadom da je sve zaboravljeno, ali da nismo mi zaboravljeni, da smo bukirani na neodređeno, all inclusive. Obožavam taj tvoj stručni vokabular koji izbacuješ u svakoj milisekundi našeg pametno utrošenog vremena. Pravi lider si ti. Diriguješ nama da ne skrenemo s'puta. To je put uspeha, lideru moj. Mada ne osećam to. Možda zato što sam te videla sa drugom ili grešim. Ali priznajem, mudro zboriš i nepogrešivo si u pravu.

Prihvatam našu sadašnjost verujući u našu budućnost punu topline, svetlosti, nabujalih osećanja, bajkovitih snova realnih na javi. Zapravo, plaši me to koliko mi je stalo do tebe. Možda zato što sam te videla sa drugom, ne znam, nisam pametna. Poslednje atome snage upotrebljavam da savladam osećanja, a zapravo ih na taj način otkrivam. Kažu ljudi to je sazrevanje. Progutala sam događaj, jer još uvek hodamo jedan pored drugog, a ne okrenuti leđima.

Tvoje prisustvo dovodi moj stepen uzbuđenja i zadovoljstva do maksimuma, jer ti si lider, ti vodiš našu ljubav, a ja ispunjavam želje. Bljeskove koje pamtim, koji su se dobro ubetonirali, su naš slučajni dodir, a zatim i namerni, poznanstvo zbog tog slučajnog dodira, razvojni put od prostih, preko prostoproširenih do složenih rečenica, izgovoreni samoglasnici zadovoljstva, pupoljci, pa nabujali, rascvetali, puni sokova, medni poljupci. Međutim, neobjašnjivo osećam da sam samac u našoj vezi i da u čitavoj ovoj agoniji krišom osvežavam momente sreće i prikazujem ti se u najboljem izdanju. Možda zato što sam te videla sa drugom. Ok, varim ja to, mada je nekako gorkog ukusa i povremeno pravi nadutost, a u kombinaciji sa ringišpilom u mojoj glavi stvara neželjene efekte.

Moje bivstvovanje na planeti je zbog tebe, zbog sebe, zbog nas. Na početku sam radila ono što je potrebno, vremenom ono što je moguće i onda na opšte zaprepašćenje ono što je mnogima nemoguće. Možda zato što sam te videla sa drugom, ne pada mi ništa drugo na pamet. Zaboravljam.

Drago mi je što smo popričale, ali nismo se upoznale. Vi ste?!

Ah, da, Amnezija, drago mi je. Nego, javite se na telefon, predugo već zvoni.

Hej, ljubavi?! Što se ne javljaš, zovem te već desetak minuta?!  

Stigao si?! Evo me dragi, silaziiiiim!!!

Repeat

’’Knowing others is intelligence, knowing yourself is true wisdom. Mastering others is strength, mastering yourself is true power.’’ - Lao Tzu.

Na autoputu razumevanja, nadanja, vere, ljubavi, uvek zalutam na putu nerazumevanja, dobrano ubijajući kilometražu na istom. Primećujem problem, rešenja bez, jer diferencijalne jednačine su moja noćna mora. S’blistavošću svoga uma nekako sve manje vidim sebe na kraju tekuće godine kao zdraviju, okrepljeniju, razvijeniju, mladu junakinju punu snage. Zatajio mi je unutrašnji kompas, moj lični vodič. I have the tendency to speak the truth however bitter it may be. A onda neobjašnjivom snagom volje uspem da se prebacim from drama state of mind u don’tworrybehappy state of mind. Namažem osmeh, kao najbolji make up, obavim par viber poziva (štednja na svakom koraku) i bez preteranog, a nadasve selektivnog razmišljanja, hvatajući u letu svaku sedmu reč viber sagovornika, prihvatam mesto i vreme provoda u najavi.

Udarilo me je u glavu, obraza zarumenjenih, podrhtavelog tela, glava bejaše u svađi sa svešću. Odgovorno tvrdim da je razlog retka konzumacija penušavog pića. Ja sam više vine oder beer type, takozvani suteren tip, I love fashion TV type moj brain prijemnik ne prihvata. Ne sećam se ničeg. Tačnije, ne sećam se zapleta i kulminacije, a zaključak ne donosim još uvek. Uvod je jedini ostao zabeležen na mojoj memorijskoj traci. Ulazimo u klub, nas tri vajberke, inače dobre prijateljice, zašančimo se, as usual, nazdravljamo momentalno momentu ispunjenja – neraskidivom prijateljstvu, mladosti, vedrini, bistrom umu, jakom karakteru. A onda se taj um počinjao mic po mic mutiti, jer je neraskidiva veza sa žestokim liquidom inostrane proizvodnje učinila svoje. U mnoštvu ukrštenih nežnih ruku, katkad sam primetila te masculinus ruke, very hairy. Osim tih bottoms up čaša, mešale su se bez razloga, ili bar tako mislim, one visoke sa penušavom tečnošću. Ponovo su se ukrštale sve te ruke. Vidljivo je bilo slabljenje vida, ali dovoljno dobar da uočim u svojoj blizini bradu bez kose na glavi (taj polite vokabular za izraz ćelav, katkad pomaže, a mnogo puta je i odmogao). I onda PREKID memorijske trake. Jutro posle neobjašnjivo je prijalo. Glava je bolela, nisam je primećivala, mučnina nije jenjavala, i nju sam stavila na ignore. Razmišljala sam, tj. bila u pokušaju da premostim taj deo između svesnog i nesvesnog i odgonetnem odakle i čime izazvan ovaj divni osećaj koji me obuzima. Zaključak izostao.

Pala je noć, sećam se uvoda. Omiljene štikle, omiljena kraljevsko plava haljina. Dolazim u omiljeni mi restoran. Pozdravljamo se, ljubimo se dva puta u obraz, blaga drhtavica me hvata, smejemo se, pričamo. Ponovni PREKID. Blaženo li bejaše jutro posle. Bez razloga, činilo se. Počela sam se brinuti kako doći do nevinog zaključka, kada su uvodi delovali tako orgazmično. Prekidi memorijske trake su se intenzivirali.

Neretko i gotovo uvek nepozvano se dešava da male, naizgled neprimetne stvari zauzmu čitav prostor u kojem bivstvujem i koriste sav moj kiseonik. Ni ovoga puta nisam uspela da ih se oslobodim ili možda nisam ni želela. Možda sam se, zapravo, tiho radovala tom njihovom činu zaposedanja sveobuhvatne mene. To hipnotizirajuće stanje tela i duha bilo je neponovljivo. Preciznije, činilo se da je neponovljivo. Međutim, kasnije se utvrđuje da je na sreću bilo ponovljivo i to nebrojano mnogo puta. Taj repeat klik bio je u konstantnoj kompresiji. Zaključak je da su zaplet i kulminacija nepogrešivo dugo bile u hipnozi.

 

This photo belongs to me ;)

Te kobne večeri osim što smo mi imale razloga za nazdravljanjem, nazdravljali su i drugi. Slavio se rodjendan. Jubilarni. Uz svaki jubilej ide i šampanjac. A šampanjac se pije u kombinaciji testosterona sa estrogenima. Tako je i došlo do ukrštanja. Njuškali smo se i osluškivali čitave večeri. Valjda smo se prepoznali. A, zapravo, smo proslavili rođendan sutradan u omiljenom restoranu. Previše uzbuđenja dovodi do preterano ubrzanog razgovora i iznošenja svih detalja od omiljene hrane, filma, sujeverja, vikend rituala, ma pregršt svega i svačega, a ponajviše neopisive želje da se odmah i sada i sutra i prekosutra vidimo. A nedugo zatim i dodir, pogled, izgovorena reč, poljubac, želja da se stalno i svakodnevno diše isti vazduh, nezaustavljiva priča o dogodovštinama iz prošlosti i sadašnjosti, sa željom da mi budemo akteri budućih dogodovština. Sklanja oblake i kišu iz mog života, jer zna da ne preferiram taj dugin dijapazon boja. Žutilo sa plavetnilom u kombinaciji sa zelenilom i mirisom pokošenog, gore pomenutog, zelenila. Time me je svakodnevno čašćavao. Puštao me je da se odmorim, dopunim i ispunim i nastavim voleti ga. Moj hipnotizer je bio pravi džentlmen, te kobne večeri, a i svake naredne. Njegovo telo i duh sa mojim u skladu i jednom komadu. Me through We is stronger. You through We are ever. We through We are stronger than ever. Stalno smo hodali amplitudinalno, poskakivali od smeha i izazvanog i ničim izazvanog. Uh, život je dar. Moja desna šaka je uvek bivala obuhvaćena njegovom levom i ta toplina koja me zaposeda u tim trenucima stvara osećaj bezlimesnog prostora ispunjenog pudingom od vanile, gde sve puca od slatkoće i divnosti, a na meni je koje parče tog ispunjenog prostora ću gricnuti. Konzumirala sam taj puding od vanile u neograničenim količinama, a nisam se gojila. E to je ono pravo. Mišići lica su redovito bili u kontrakciji. Stalno smo se ljubili. Ma, ljubili smo se do iznemoglosti. Sa sočnošću njegovog daha sam se budila i uspavljivala. Moj hipnotizer me svojom pojavom i blizinom bacao u bez svesti stanje i izdanje. A osećaj blažen.

Moj hipnotizer nije pored mene. Uvaljena u dvosed, pokrivena, sa daljinskim upravljačem u ruci, čekam da kliknem play i pustim film oskara nagrađivanog. ’’Jel ne kasnim? Ovo tvoje organsko mleko, ljubavi, zahteva ozbiljan trening. Jedva sam ga pronašao u petoj zdravoj hrani u našem bloku. Stiže tvoja organic nes kafa a la moi’’

Uvod: volim te.

Razrada: volim te.

Zaplet: volim te.

Kulminacija: volim te.

Zaključak: volim te.          Repeat!

Zlatni Medved

Numbers of breaths, but one that take breath away. Million reasons can stop you from having a good time, but still just one can be your seventh heaven.

Obožavam naše porodične rituale. Čekamo se za ručak, postavljamo najbolji servis i escajg, pravimo divne priče za stolom. Neizostavni deo glavnog jela je predjelo i aperitiv u vidu tatinog domaćeg brendija od 22 grada. Jako, nema šta, ali tako je to kod nas ili sve ili ništa. Nakon toga pojačamo šećer u krvi nekom poslasticom, a neretko i finim digestivom crvene boje. Neprocenjivi momenti moje sreće i zadovoljstva, koji ne znaju za godine i obaveze, jer se neguju i neophodni su.

Ne dešava se često da budem izmeštena na mesto suvozača i da ne znam kuda i kojim putem. Da li tada dam životu na značaju ili ne, ali ubacim se u taj kratkometražni, u koloru sa tonom, film. Obavezno dobijam loše kritike za odglumljeni deo, ali sve je u treningu. Poznavali smo se iz prethodnih filmova, koji su loše prolazili kod kritičara. Bilo je tu svega, prvi pogled, neobičan dodir, neprekidni osmeh i neviđena želja za bliskim susretom svakakve vrste. A onda i prostakluk kakav se viđa u hardcore filmovima, gde na početku biva sve uzbuđujuće i izazovno, ulaziš dublje, istražuješ nepoznato, a onda se desi neočekivani obrt. Glumac kreće u sunovrat i pokušava me uvući u svoj vrtlog. A toga nema u screenplay-u. Da, napustila sam film, samo ja znam kako. Bilo je nekako too much za mene, a rehabilitacija je potrajala. I da, poznavali smo se iz ranijih filmova, očigledno je trebalo bolje. Prilika za to nikad idealnija. Došao je na desetak dana, uža, šira familija, rođendan gde sam ja prijatelj, a on rođak. Nisam imala puno vremena za kondicione treninge. Verovala sam u svoj glumački talenat koji se, upravo zahvaljujući njemu, razvio i gde očekujem uskoro neku haute couture haljinu na mekom crvenom tepihu sa Chopard-om oko vrata i clutch-om u levoj ruci, razvučenim osmehom pred fotoreporterima u Berlinu, a što da ne i u Kanu. Znala sam šta me očekuje. Čuj mene znala sam, ma želela sam da me baš to očekuje, a ne klecanje kolena i drhtavi glas prilikom susreta nakon dvogodišnjeg privremeno-namernog odsustva. Hvala modnim asesoarima u vidu ešarpe i helanki za prikrivanje propratnih efekata, a hvala i žestokim tečnim asesoarima za nestanak drhtavice. Rukovali smo se onako znalački, jak stisak, a ponovo pun nežnosti, prek pogled, a ponovo pun radosti i neizostavno prikazivanje svih 32 komada razvučenih u zavodljivi osmeh. Dobrodošao, izgovaram glasno i jasno, potpomognuta tatinim brendijem. Bolji doček nisam ni poželeo, u stilu oskarovca replicira.  

Obično prvi susreti u filmu ne nagoveštavaju zaplet. Ali ne i ovaj. Krenulo je sa laganim peckanjem, kao na elektro terapiji, koja služi oporavku nakon loma. Jednostavno mi se nameštao, a i vežbalo se, priznajem. Nekako me ispunjavalo, bezobrazno me ispunjavalo, a još više kada me pogleda onim mednim očima i dodirne vrelim dlanovima, a možda sam i bila previše ledena, onako kada ste toliko uzbuđeni da se prosto o’ladite. Molio me je da se zaustavim, ali je naprosto morao da odsluša ceo moj album u trajanju od 1:32:44, jer se naporno radilo na istom u poslednje dve godine. A onda smo zajedno rešili da se resetujemo i krenemo u novu avanturu. Da, dobro piše – avanturu. Šta smo propustili, kuda se putovalo, dokle se stiglo sa životima, koja su stremljenja, misije, vizije, do duboko u noć. Laku noć, čujemo se sutra. Rastali smo se u miru. Valjda sam negde duboko u sebi to i priželjkivala.

Mnogo mi je žao kako sam se poneo. Molim te, oprosti mi. Mnogo mi se sviđaš kao čovek, iako se tek sada počinjemo upoznavati. Ne zaboravi, ja sam bio taj koji je tražio kontakt sa tobom. Šta misliš, zbog čega?! Uvek postoje osobe oko tebe koje te privlače u bilo kom smislu. Imaš neku auru koja me je privlačila tada, a privlači me i sada. Jedva čekam sutra popodne da trošimo vreme zajedno. Lepo spavaj. Sms bolji od bilo kog sexa. Spavala sam te noći lepo i brzo, jer sam jedva čekala sutrašnji dan.

Romantična komedija je krenula da se zahuktava. Nebrojano mnogo poruka, da se ne zaboravimo do popodneva. U meni neka lopta, okruglog oblika :), vrti, okreće, a pogled ustremljen ka satu u donjem desnom uglu desktopa sa željom da što pre otkuca 4 PM. A onda opna na lopti počinje da puca i kreće leptirov let. Njegov osmeh, miris ubrzavaju isti, gore pomenuti let. Porodične ručkove sam tih dana nesvesno propuštala. On je bio moj aperitvni digestiv. I zaista smo se upoznavali, od onih banalnosti čula mirisa, ukusa i sluha (omiljena hrana, piće i muzika) do realnih strahova i nadanja, sećanja na detinjstvo, odrastanje bez roditelja, sticanje i gubitak prijatelja, svakodnevna borba za miran i zadovoljan san.

Upoznavali smo se brzo ili je vreme brzo prolazilo. Ta namerna slučajnost u pogledima našim izazivala je amplitude u otkucajima mojim. Sve je bilo tako slučajno, a opet tako namerno. Nisam se bunila. Naprotiv, uživala sam. Namerno sam želela da to slučajno traje namerno dugo. U jednom trenutku, tačnije milisekundi, pomislila sam to je to. Ali sam se brzo ošamarila, jer glumica, to sam ja.

Kao što to biva u svakoj drami, jer naš kratkometražni film prolazi kroz sve žanrove, nakon dva koraka napred, usledila su petnaest unazad. Ručna podignuta, a vožnja tek što je krenula put nepoznato. Mada se sve činilo deja vu. Imam utisak da sam sanjala taj sočni i začarani poljubac i da je sve bilo tako nabujalo i ludo, da su nam usne tih dana bile spojene poput vezivnih tkiva. Kao da sam te, zapravo, izmislila za trenutak radosti i lepote življenja. Sigurna sam da bi uživao i lepo se snašao, ali ne, ti si od ajmo da trošimo vreme zajedno prešao na hej, daj da ne gubimo vreme zajedno do potpunog ignorisanja na rođendanu. Lopta, okruglog oblika :) krenula je ponovo da vrti, ali sada u predelu želuca, pritiskajući jako dijafragmu sa tendencijom gušenja. Vežbala sam ove vanredne situacije da pretvaram u izvanredne. Tako je i bilo. Insistirala sam na razgovoru, koji neće obuhvatiti ni sms ni poziv, već živu reč i kontakt oči u oči, jer pretilo je ponovnom nemom isparenju.

This photo belongs to respective owner - Jelena Antić

Ambijent spreman, glumci spremni, akcija, krećemo! Šetali smo dugo neosvetljenim ulicama, valjda da bismo se lakše mogli gledati. Pričao je bez hvatanja vazduha. Govorio je katkad vrlo nerazgovetno o daljini, o (ne)zaljubljivanju na prvi pogled, mogućnosti produžetka boravka ovde i eventualnom zaljubljivanju, o naprasnoj odluci odlaska odavde, jer je tako bolje za sve. Sve same kontradiktornosti, ali takav je moj oskarovac. Slučajno namerno te ubaci u film, a onda te namerno slučajno izbaci iz istog. Ja sam briljirala, objasnivši mu da civilizovani ljudi civilizovanog sveta rešavaju probleme civilizovanim putem. Sve je u mom izlaganju bilo civilizovano. U toj vanrednoj situaciji bila sam izvanredna glumica. Unutra raspad, spolja raskoš.

Moj oskarovac je sutradan otišao sa svim svojim brigama i nedaćama, daljina – da ili ne, devojka – da ili ne, žena – da ili ne, dete – da ili ne, hod po ivici – ne nikako, hod po mojim živcima – da, svakako, neodlučnost – na zavidnom nivou, a istovremeno i miran, jer sam ga pustila da kad se okrene ugleda prijatelja, mene. Ja, ja se kandidujem za Goldener Bär.

Al2O3

Dream without limits. Always keep on thinking bigger. Beautiful and practical.

U redu je, ruže su crvene, ljubičaste, žute ili roze, a boje ljubavi su prava nepoznanica do momenta kada počinje da ti se muti vid, da vidiš sve kitnjasto, da su ti oči non stop u kosom izdanju, jer ti je osmeh u konstantnoj ekstenziji. Sve ovo i mnogo više su boje ljubavi, jer u osnovi si, zapravo, zaljubljen.

Ja se gotovo redovno ne nalazim u tom izdanju. Ne zato što ne želim, već ne verujem u te boje, kao što ne volim pomisao da postoji mogućnost nemati kontrolu nad svojim životom. I’ll try to get out of anything if it does not live up to my expectations. Ali jedan prolećni dan promenio je sve, promenio me je. Subota, pa još neradna, pa još sunčana, sve miriše na duži sa toplim mlekom u bašti osećamsekaokodkuće kafea. Društvo je tu, sve pršti od energije, možemo krenuti u ovonedeljni gossiping. A stiže i  miris i ukus u velikoj šolji sa toplim mlekom. Elegantnim pokretom, poluzatvorenih očiju, opuštenih moždanih ćelija, primičem je k’sebi i taman da se čuje zvučno srk, čuje se prezvučno šljus. 4 stepeni Rihtera, pomišljam i krećem da se uredno zahvaljujem majci prirodi za upropašćen momentum, kad začujem – izvini, izvini, izvini, ni, ni, ni, i, i, i... Žmurim, pokušavam da zamislim da to izvini odzvanja samo u mojoj glavi, ne želim da moje najlepše oči gledaju u pogrešne stvari. Međutim, to u nedogled ponavljanje izvini se moralo prekinuti. Zenica raširenih, nozdrva takođe, osmeha sa škripućim zubima i pripremljenom salvom oštrih reči, gledam u izazivača potresa. U životu nisam video lepšu ozbiljnu ekspresiju lica, aristokratske beline i predivne plave dubine, koja odiše dobrotom i plemenitošću, progovara izazivač kao na ispitu za prijem na FDU. U redu je renesansi čoveče, bićeš primljen na fakultet dramskih umetnosti, mada ti loše ide da uloga romantičnog heroja Mr. Darcy. Moram se nekako iskupiti, ne prestaje da mrmori gospodin izazivač. Iskupićeš se tako što ćeš se izgubiti u vidu lastinog repa, čudim se sebi šta sve izgovaram. Opasno mi je upropašćen subotnji plezir.

Međutim, to upropašćavanje plezira se nastavilo svaki put kada se pojavim u osećamsekaokodkuće kafeu. Nekom neobjašnjivom koincidencijom sam ga sretala tamo, uvek dobijala piće od glumca u pokušaju. Milimetarski mi se približavao, privukavši k’sebi sve moje prijatelje preduhovitim i prezanimljivim pričama, koje su uvek bile propraćene gromoglasnim aplauzom i osmehom. Kažem ja, glumac u pokušaju na daskama koje život znače. I tako se moje upropašćavanje plezira nastavljalo, sa postepenim, ali sigurnim zaposedanjem moga mozga. Jednostavno nisam prestajala da razmišljam o njemu.  U redu je, puštam te, možeš ući. Ja to bolje ne bih mogla izvesti. Počeli smo se viđati u četiri oka na mnogobrojnim kafama sa beskonačnim pričama iz života nas, običnih ljudi. Izazivač je korak po korak uspevao da izaziva , najpre blage, a zatim i jače potrese u meni. U to vreme smo Telekomu povećavali dobit. Visili smo na Pupinovom izumu kao džigerice. Krčkali smo se na laganoj vatri par meseci. Par meseci!!?? A proletelo je brzinom svetlosti. Sa njim je sve tango, od prve do poslednje sekunde zajedničko provedenog vremena. Međutim, počela sam brinuti, hoćemo li zauvek biti BFF (best friends forever) ili ćemo razvijati naš prenabujali odnos. Prestani brinuti. Briga ne umanjuje neizvesnost sutrašnjice, umanjuje snagu današnjeg momenta. I bivam matirana u prostoproširenoj rečenici zapečaćenoj poljupcem, koji podiže nekoliko milimetara. Čuj mene, nekoliko milimetara, centimetara, eeeej centimetara. Osećam da je zemlja upravo napravila rotaciju oko svoje ose, moje srce takođe. Ja sam kul, skroz na skroz, kraljica ledenih pogleda, a unutra svaki deo mene poskakuje u ritmu little party never killed nobody. 

A onda smo uz naš tango rekli salsi, koja opušta misli i lišava mentalne napestosti, join the club. Lagani pokreti rukom, varijacija u par koraka u vidu sočnih poljubaca, blago savijena kolena, da mogu izdržati tu ustreptalost  naših napaljenih tela i salsa groznica može krenuti sa akcentom na gibanje kukovima do željenog vrhunca. Jednostavno, on je moja duhovna istina. Prelamaju se tu razne slike, izovorene i neizgovorene rečenice, dodiri. Sve to određuje njegovu autentičnost, a moja optička svojsta govore da, on je taj. Proleća, leta, jeseni, zime su naša prava godišnja doba za otisnuti se negde zajedno i ukrasti od svakodnevnice onaj njen najlepši deo, nas dvoje oči u oči, obraz uz obraz, lakat uz lakat. Zemljina kugla pod našim nogama. Znam, preterujem – zemljina kugla. Grčka ostrva i poneki deo zapadne Evrope, a meni izgleda kao ceo svet, jer je sa njim.

This photo belongs to respective owner - Jelena Antić

Priroda, 1500 m nadmorske visine, kuća na jezeru, zelenilo na svim stranama sveta, oštar i netaknut vazduh. Naizgled običan vikend. Smederevac radi, jedan ’’lagani’’ doručak u vidu proja, čvarci, sir, kiselo mleko i eto besplatne reklame za seoski turizam. Moja duhovna istina donosi mi vodu iz bunara. Lepoto, evo vodice iz bunara želja specijalno za tebe. Šta si zamislio, nezainteresovano pitam. Zamislio sam da dostignem svoju destinaciju, odgovara kao za peticu na kraju školske godine. Hahahahah, biće, biće Januarska reka (Rio de Janeiro) jednog dana sa sve samba, rumba, ča, ča, ča, nesvesno peckam.  Uzimam nonšalantno vodu koja me obara s’nogu. Bukvalno. Katkad precenjujem svoje bicepse. Vraćam se u normalu, uzimam kofu vode, ali sada sa predzanjem. Međutim, ponovo bivam oborena s’nogu. Malo, okruglo sa zaštitnim sredstvom na vrhu, plave boje, pluta u vodi iz bunara želja. Obično hvatam momenat pre iščezavanja istog. A ovaj ne iščezava. Naprotiv, produbljuje se. Moja želja je ispunjena, ti si moja destinacija. Plavi kamen za plavo oko moje. Njegovo higroskopno svojstvo (Al₂O₃) govori da si ti one and only, love life, without you my world would be empty.

Aha, mislim, ovaj, DA.