Gradski blokovi mirišu na klupicu i žbun.

 Gradski blokovi mirišu na jutra

kada smo jurili iza zgrada,

daleko od naših balkona,

tražeći klupicu u žbunju sa istim ciljem.

Da razgovaramo.

Satima.

Dok ne utrne svaki facijalni mišić.

Dok rečnik poznatih i manje poznatih reči

ne bude izrecitovan.

Dok bar tri puta ne zamislimo želju,

duvajući u ispalu trepavicu.

Dok se ne izvozimo u sopstvenim mislima

na razne koncerte i daleke predele,

dlan pod podlakticu, obraz na rame,

jer svaka jaka emocija podrazumeva ovaj kadar.

Dok ne ispipaš me gde se kidam.

Dok krišom posmatramo komšije

 i njihove mokre kilote na balkonu.

Dok ne ispušiš čitavu paklicu,

a ja ne iskašljem plućnu maramicu.

Dok ne ogulim leđa na domaćoj fasadi španske tehnike,

jer skrivamo se od nas samih 

i ljubimo se i ništa me ne boli.

Danas gradski blokovi nemaju klupicu, 

nemaju ni žbun.

Ne razgovaramo.

Sklanjamo se.

Prazni.

Bezlični.

Bitni ljudima, ali nebitni smo ljudi.

Oblacima udaljene statue.

Fabričke greške.

Usamljene duše,

koje traže klupicu i žbun da mirišu na predeo slikan snovima.