Hola!

Valour! Exceptional heroic quaility that guarantees all others. So, love valour!

Sa tom idejom krenuh u pohod, jer stari Latini su objasnili da je ona ustvari hrabrost. At that specific night I couldn’t sleep, but in the morning I couldn’t wait to wake up, zgrabim uredno i na vreme spakovan kofer, pozovem podršku u vidu moje 2 (dve) i via srce istočne obale Iberijskog poluostrva, bisera zapadnog dela Sredozemnog mora, začinjenog sangrijom na slamčici i 2660 sati godišnje Sunca. I couldn’t wish more.

Moje nestrpljenje bilo je kratkog daha, svega 3 sata i 10 minuta, nakon čega je nastupio duboki udisaj hrabrosti, čisto da se recharge-ujem. Širokog osmeha, tela vrištećeg od zadovoljstva, sivih ćelija koje hvataju signale hedonizam FM, sa entuzijazmom i inspiracijom for at least 10 people, bila sam spremna u pohod na Valensiju and ready to recieve a medal for valour. Smeštene tik uz istorijski deo grada, pohod je upravo krenuo odatle, uz pratnju Sunca, vetra, gotike i baroka po fasadama stambenih i poslovnih zgrada, toplih osmeha stanovnika sa jedinom znanom rečju na engleskom – Hola! Ups, ali to nije na engleskom. Dakle, nijednom znanom rečju engleskog, što ne umanjuje njihovu presimpatičnost. 

Photo by - Vesna Panov

Stopala su osećala svaki kamen istorijskog dela grada, ali prijalo im je. Cafe con leche na Plaza de la Virgen, osećaj nekako čist i nevin. Cafe con leche na Plaza de la Reina, osećaj kraljevski. Pogled koji se pruža sa Tvrđave Seranovih (Towers of Serranos) je neponovljiv. Ustvari, ponovljiv je, tri puta za sedam dana...morala sam :) uživati u koloritu grada, terasama prepunih cveća, jer floral print je must have this season, ritualu pušenja tompusa starog Valensijanca na svom balkonu prekrivenog asurom (da ako se može zaštititi od onih gore pomenutih 2660 sati godišnje), koji doprinosi situaciji zvanoj leisurely. I ja sam morala biti ležer, jer s’kim si takav si ;).

Stopala su osetila sitan, mekan, a nadasve udoban pesak predugačke obale ovog hrabrog grada, morsku vodu, moscatel  vino, upotpunjeno zvukom džeza made in Spain. A između gotike i plavetnila Sredozemlja, g-din Santiago Calatrava objašnjava zašto me ostavlja bez daha. Grad umetnosti i nauke (Ciudad de las Artes y las Ciencias) podiže adrenalin, ne ostajem ravnodušna, igram se igračkom u vidu škljoc, šljkoc X puta iz svih uglova. Impozantne građevine (Palata muzike, Muzej nauke, Hemisferic muzej, Oceanografic muzej) smeštene u koritu nekadašnje reke Turie pokazuju mi Valensiju iz ovog veka, gde kada se upale sva svetla,Tesli hvala, okuplja se creme de la creme na L’umbracle terrazi. Moj predlog za terrazu dočekan je uz osmeh i aplauz, iz onih dobro izrežiranih sitkoma. Međutim, potkupljive su moje 2 (dve) – flaša belog vina i jagode stvaraju nagli dotok energije. I call that simple little things in life. Mediteranski outfit, beautiful smile, graceful moves, expressive eyes – bievenida a las mujeres, govori hostesa.

Na terasi ćarlija vetar i meša razne muške i ženske parfemske vodice, dj već uveliko radi, šankeri takođe. I mi nastavljamo u istom ritmu. Dok završavam svoj moscatel, pruža mi se novi. Zastajem i uočavam exemplar Španije – crna brada, doterana frizura, koža boje čokolade, osmeh beličanstven.....izgovara Hola! – tako softly, tako sweetly, tako u momentumu. Moje ime je Santiago ( pomislih da mi se priviđa čuveni arhitekta) Javier. E, tako je već bolje. Santiago Javier, zvučno, ne?! Krenem ja upoznavanje osmehom i lagano ćaskanje očima, kad u tom momentu on prekida nemu konverzaciju  na čistom engleskom. To je bilo tako prijatno iznenađenje. Late night conversations are usually the ones that I mean the most. Upoznavanje se nastavlja, njišući se uz zvukove koje proizvodi dj, ali i preglasni posetioci terase. After that, he was somebody Facebook would say I might know.

Da li zbog omamljujućeg vina, beličanstvenog osmeha ili prevelike želje da Španci progovore engleski, pristala sam da odem na day trip sa njim. Tačan kao Švajcarac, lep kao Španac, Santiago je bio pravi domaćin. Piknik na nekih 60 km južno od grada u mestu Xativa, istorijski veoma važnom za oblast Valensije. Paella na meniju, on pun priče, dan kakav se poželeti može. A onda sam dobila instrukcije da moram attachtovati pure hedonism i pustiti telo da uživa. Zbunjujuće nisam prirode, ali ovog puta bejah. Smeštam se u prevozno sredstvo i pravac put nepoznato. Međutim, Španac je znao kuda. Royal Castle of Xativa na 1000 m nadmorske visine. Čaroban zamak, na čarobnoj lokaciji, Santiago i ja u čarobnoj situaciji. Iz čistog hedonizma, prešlo se na čist avanturizam. Nije se moglo, ali nije se ni želelo izbeći.

Nakon svega, iz Hola prešli smo na Halo!........to be continued.....