Uvek je važno imati biće,

koje će biti spremno čuti

sva nadanja,

duboke krize,

prekomerne suze,

nenadjebivu sreću,

povremene dijareje,

česta štucanja,

jer pominjem te dok gubim čulo ukusa,

verujući da sva ta golgota je prošla.

Crtam stalno sliku emotivne vriske,

kada sve je prštalo i sve se praštalo.

Nije bilo bića da zaustavi

to alavo saplitanje

jedne postojeće nevidljivosti,

koja je uporno zauzimala dan,

a nadasve noć,

misleći da ovo je suština,

da ti si milina,

iako si sve vreme prava slina.

Uvek je važno imati biće da upali svetlo,

histerično se smejati

i bez ikakvih pitanja

povesti me do ogledala.

Da li sam to biće ja

ili moja hormonalna melodrama,

što zahteva prekomernu pažnju

i konzumaciju, da nakon izvesnog vremena

rezultati budu vidljivi.

Nisam te zaobišla.

Nisam te preskočila.

Nisam te prognala.

Verovatno sam se nadala

i sebi naglas izgovorila

volim sebe i to je sjajna spoznaja.