Naslov na čekanju...

Ono sve što ne znam o tebi,
nema veze sa željom,
već sa mirom u kući moga tela.
Nema veze sa slagalicom svakog dana u sedam sati,
već sa praznicima.
Tada je najlepša lakoća našeg postojanja
i stajanja jedno do drugog.
Naprosto, neradni su dani,mozak u špajzu,želje u transu.

Ono sve što ne znam o tebi,
nema značaja (tolikog) u tvom pogledu,caka je u dodiru.
Nema veze ni sa tim da li je čaša polupuna ili poluprazna.
Realno, žedna sam svakog dana, tebe ili te, meni svejedno je.

Ono sve što ne znam o tebi,
nema mnogo konekcije sa svim klasicima,
domaćim i prekookeanskim savremenicima, 
što pročitah u samovolji 
ili što hormonalne neprospavane noći prisiliše me na to.
Ima malo više sa mednim mirisom što nosiš sa sobom,
koji ispisuje knjigu u tri toma.

Ono sve što ne znamo o nama,
nema veze sa onim što ti radiš, to radim i ja, 
već svako nosi svoj vatromet 
i zajedno ga ispaljujemo do zore,
jer jutra su ćutljivija, 
a naposletku,dan je zlatan.

Photo by MP

Ono sve što ne znamo o nama,
to nije gomila ljudi koji nas okružuju,
već stešnjen prostor, priljubljenost,
vrelina iz grudnog koša
i prepoznavanje u nepoznavanju.

Ono sve što ne znam o tebi,
nema šanse da je strah.
Verovatno je orgazam.

Ono sve što pričam o tebi je ništa.
Ono sve što preterujem o tebi,
to je organizam sam po sebi.
Emocija...zaslađena, zasađena, zalivena.

Od deset do pet pod suncobranom!

Prljave misli i čiste reči, gluposti i mudrosti, da uskliknemo, kliknemo, nemo se zagrlimo i sve to da stane u trenutak kada se voz zaustavlja u metro stanicu i polazi da stigne neku novu pripovetku, na nekoj novoj stranici, sa uvučenim prvim redom, jer sve na početku je uvučeno.

Mnogo je zareza, pitanja, tri tačke da označe nastavak naše rečenice. Emocije su tada gumene. Radimo sa njima i prilagođavamo ih kako nam se prohte. A prohte nam se i da želimo i da mrzimo i da hvalimo i da ohrabrujemo i da se međusobno takmičimo i da se slasno istražujemo i da se volimo. Sve je tako lepo uvučeno i umočeno. Uvučen je i dodir, taj bezbolni aparat, koji savršeno prija koži. Možemo sada ili kasnije?!

Da hidriramo se...

Da haluciniramo dok je žega...

Da spakujemo se za poneti...

Da konzumiramo se natenane...

I sve tako do nekog petog nivoa naše aplikacije.

I šta onda?!

Pa ima još toliko toga da se nauči.

Ali postali smo kruti.

Emocije krte, lako lomljive.

Aj, pliz, uči ti i za mene, pa ako mi zafali koji emotikon, ti nemoj mi se gubiti iz vida, budi tu pored mene da klikneš.

Od uvučenosti i umočenosti, dođemo do ukočenosti.

Jedno izvanredno razdoblje bude na izmaku.

I šta sada?! Ili šta kasnije?!

Spašavaj šta se spasti želi.

Leto. More. Samo nas dvoje. Spasićemo se.

Ova fotografija delo je kreativnog bića poznatijeg kao Bilja

Redovno zaboravljam koliko je sati. Zapravo sat ni ne nosim na moru. Znam da kada ogreje ti stopala, jer si ti uvek na desnoj ležaljci, prošlo je pet. Ženska glavo, moram prestati više da razmišljam o nama kao for life, for good, happily ever after i ostale palmolive izjave , vreme je da izronim iz suncobrana i prepustim se slučajnosti.

I dok pokušavam da prekrijem ti kolena peskom, premda je to radnja bez kraja, ti svakako ćeš više pocrenti od mene, shvatam da nedokučivi jesmo, neuhvatljiv jesi, naše parče kolača postalo je tako mini, kao iz nekog posh restorana, a disciplinovana želja za zalogajem slobode sve veća, ja kažem zdravo živo, Sunce moje! Prošlo pet. Idemo u vodu.

I živeli su srećno do kraja rečenice.