Hiljadu zašto?!

Everything and nothing, beautiful and ugly, physical and philosophical, vivacious and loud. Yes, I still love you. Yes, I still care about you. Yes, I still think about you. But no, I don’t want you back.

Dok treniram konflikt između tela i glave, ponajviše pomažem drugima. Ne uspevam da zaustavim taj sukob, da uspostavim balans. The worst battle I have to fight is between what I know and what I feel. Da ostanem bez glasa, mogu. Da pobegnem, ne mogu. Cela moja memorija o tebi je na constantly repeat. That unforgettable smile, those sad eyes, soft skin, plushy lips. Još uvek greješ moj vrat svojim dahom. Još uvek mi odzvanja tvoj glas i tvoje tako dobre laži, koje su iskrene. I podsećam se detalja o meni za koje nisam znala, a koje si zumirao uvek i gotovo nepogrešivo. I odmah se stvaraju beznadežni klimatski uslovi, temperatura počinje da biva nepodnošljiva, a krajnji ishod beznadežno neponovljiv.

Molim te, ostavi me na miru. Napravi mi amneziju. Ne diraj mi sadašnjost. Počinjem da ludim. Suviše mi je hladno. Tako srećna, tako voljena, a sada? Zašto?! Reci mi šta se desilo? Zar ne misliš da smo se drugačije sreli, bilo bi ranije sve?! Ti si baš neki srećan čovek. Ja?! Ja kad se zaljubim, meni ti ne izlaziš iz glave, stomaka, prstiju, osećam te svuda. Moje jutro, dan, veče, leto, jesen, zima, proleće, ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak, subota, nedelja, moj svaki radni dan, svaki državni praznik, svaki shopping night, svaki pogled, dodir, svako ćutanje, svaki san, a i java....sve to, a i mnogo više u paralelnom univerzumu, bio si ti.

Zašto?! Zašto si od tako dobrih nas napravio tako loše ti i još gore ja?! Kuda si nestao? Kada je postalo too much and enough is enough?! Zašto je ekvatorski toplo najednom postalo sibirski hladno?!

A tako smo se lepo apsintovali od ljubavi. Na početku je sve bilo tako uobičajno izvanredno. Slučajni susreti namerno su se dešavali. Promocija knjige, koja je bila u skladu sa našim društvenim načelima i normama. Obavezno se obući kako moderna sadašnjost diriguje, pokazati vikipedijsko znanje iz opusa zvezde večeri i uključiti se na umereni mode. Sve to bejaše ispoštovano do treće tekućine. A onda je sve postalo kežual, pa i rečnik. Upoznali smo se kod vegetarijanskog ajncera. Priznaj da su krekeri sa kozijim sirom bili highlight večeri i najveći afrodizijak. Ispostaviće se kasnije da su u pitanju bile lude koze, jer te noći ludiranju se nije nazirao kraj. Bio je to jedan un tremblent de terre. Prosut si bio svuda po meni, okupana bejah u tvojim sokovima, okupirana tvojim ekstremitetima.

Drugi stepen apsintovanja od ljubavi bio je koncert i ponovni slučajni susret sa namernim ishodom. Kapaka nezatvorenih, zenica u najvećem prečniku, skenirali smo se, valjda da shvatimo razlog dešavanja gorepomenutog potresa. Oh da, bilo je tu milion valjanih razloga za ponoviti sve isto sa prethodnog uzvišenog event-a. Nijednu zamerku na predstavljeno mi telo ispod fluorescentnog svetla nisam imala. Nisi ni ti, sećaš se?! Imali smo nadljudske sposobnosti, znaš. Uspeli smo odraditi predigru na priličnoj udaljenosti, u sred šutke, koja se odigravala oko nas, a nas je to još više palilo. Bio si šećer pravi. Dodavao si se lagano, uz hladnu vodu i polako, sistemom kap po kap, dolivao si se u meni da pojačaš apsintovanje. Tada su krenule da se dešavaju ili da mi se priviđaju čudovišne stvari – life events such as: hiking, biking, walking, eating, drinking, dancing, smiling TOGETHER, and you know, fucking.

Izdržala sam sve to do završnog stupnja apsintovanja od ljubavi, kada počinješ da uviđaš prekrasne, neopisive stvari. Rečnik manje poznatih reči u vidu ljubavi, želim da te ne ispustim uvek nikad, jer ne želim da te propustim nikad uvek. Zatim, nepoznati događaji u vidu upoznavanje sa pojedinim članovima pripadnika grupe porodica, prijatelji i zajednički odlasci na svakojake radosne svetkovine. Ma samo nek‘ je veselo, nek‘ vuče na radost.

A navika je čudo, zar ne misliš?! Navika mi je unosila dah u život i oduzimala dah od lepote življenja sa istom. Nikada ti to nisam rekla, pa možda nije zgoreg da napomenem sada, ti si pravi ekspert za kićenje mog života. Ne samo u vreme praznika, nego tokom čitave godine. Znaš tačno da je floral print must have.

A zašto me nisi upoznao sa još jednim modnim trendom?! Blokirati nečije pozive, ne javljati se na poziv sa mog broja, ne pojavljivati se. Nisam znala da je iščezavanje takođe must have.

I zašto ti još uvek nikako da iščezneš iz moje glave?!

I zašto se osećam tako jednotrećinski?!

I zašto mi srčani mišić deo po deo atrofira?!

I zašto sve zvuči tako nemo?!

I zašto smo od Nada na srpskom prešli na Nada na španskom?!

I zašto U3 Stefansdom čekam satima, a ustvari čekam svega 65 sekundi?!

Da li idem kroz život, bežim od života ili rastem kroz isti?!

This photo belongs to Mila Panov

Gledam sve te korisnike metroa i pokušavam te ne pronaći u njima, jer želim da buduću godinu ne dočekam sa prošlošću. Dokopam se do Hofburga, posmatram tu slatkoću od ukutkanosti, prazničnog raspoloženja, svetlećih krovova, market placeva upotpunjenih božićnim džezom i kuvanim vinom. Bajkovita atmosfera potire promrzline po nosu i prstima. Obnavljam osećaj pripadnosti. Ispijam vino, pokrećem organizam, ugrejana mi je svaka ćelija, počinjem da uslikavam autentičnost koja mi se prikazuje.

Jafice, Jaficeeee.... oh, bože, počinjem da čujem njegov glas i ime koje mi je nadenuo. Uh, prošlosti, odričem te se. Jaficeeeee, ej Jaficeee...pa ja sam bre. Uši mi se pumpaju, gasi mi se pred očima, govorim sebi, ne okreći se, ne okreći se zato što...........okrećem se.

Strah od sletanja

Don’t go back to yesterday, because you were a different person then. Don’t fake your smile, just keep on the real one.

U moru reči, brojeva, listi, logike, analiza, boja, sanjarenja, imaginacije, 3D slika, raznoraznih ritmova koje moj mozak svakodnevno pušta u proizvodnju i nestrpljivo čeka finalnu obradu, katkad se događa da čitav sistem bude zaražen. Bitni i manje bitni događaji, ponekad i nebitni, me opkole, vežu me i ne daju mi uteći im.

 I dok sam tako selektovala događaje, nesmotreno sam pustila da se jedan desi. Neprimetno, gotovo nečujno, ušunjao si se, šćućurio tu kraj leve pretkomore i ne puštaš me da normalno dišem. Au contraire, ubrzavaš pulzacije, uzimaš mi vazduh, a meni se to, zapravo, sviđa. U redu, zaista je u redu. Loše te kapiram. Prišao si, a zapravo nisi hteo. Pričali smo, a ustvari nije trebalo. Dao si mi ispravan broj telefona, a potez je bio pogrešan. Sve je to u redu. Ali, nije u redu da se naši laktovi čitave večeri dodiruju, a ja osećam da mi telo vibrira, da mi ubrizgavaš neviđenu količinu energije od koje se vlažim do besvesti. E, to već nije u redu.

Razmenili smo nekoliko prosto proširenih poruka, u vidu do druge desetice. Upoznajemo se, mislila sam. Dopalo mi se ono što sam viđala na ekranu svog telefona. I dok je pisalo ‘‘ ‘ajmo na brzinu da se pomazimo?!‘‘,ja sam čitala ‘‘ ‘ajmo da prošetamo, popijemo kafu i uživamo u jeseni zajedno‘‘. ‘‘Večeras sam nesrećno pijan, usreći me‘‘. Ja čitam ‘‘Srećo moja, večeras mi jako nedostaješ...ljubim te‘‘. I želela sam, ah, žarko sam želela da to bude do beskonačnosti. Viđali se jesmo, mazili, ljubili, isprobavali sedišta tvog auta, Petrovu vikendicu i Nenadov stan,  dok je bio službeno odsutan. Nemoj misliti da sam totalni ludak i čudak, jer pamtim sve te lokacije, naša svratišta. Meni u suštini nije bilo bitno gde i kada, samo da smo 1 + 1 = 1. Tvoj razum i moj razum, tvoje telo i moje, tvoje srce i moje srce, tvoj osmeh i moj, tvoje ruke i moje ruke. Sve to da bude jedno. Leva strana mozga kaže da su to puki brojevi. Desna strana kaže da je to imaginacija i daydreaming. A ja kažem da je to logika. I sve besmisleno je imalo smisla. I sve nemoguće je počelo da biva moguće. I svaki san postajao je java. I sve to kada smo jedno. Priznajem, inficirana sam tvojim telom, dušom, pogledom, dodirom, rečju, koja se u tim trenucima činila topla i ljubavna, a zapravo tako obična i beznačajna. Virus kojim sam inficirana nikako da bude izolovan.

If I truly love someone, then the only thing I want is for him to be happy, if I have never been with him. Technically I’m single, but my heart is taken by someone I can’t have.

This photo belongs to respective owner - Jelena Antić 

A ja nikako da se refokusiram. Potpuno mehanizovano ustajem, odlazim na posao, obavljam sve te dnevne aktivnosti i obaveze i u svakom trenutku, u svakom uglu, u svakom kafeu, restoranu, pozorištu, bioskopu pokušavam te pronaći. I onda se sretnemo u Tvrđavi, ja sa društvom, ti takođe i dodirnu nam se laktovi, ali ne i pogledi. Bez obzira na to, ja i dalje osećam magiju, telo vibrira čim te omiriše, čim oseti parčence tvoje kože. Ta senzualna čarolija se pojačava i želim da se nikada ne prekida.

Srećna sam, a zamišljenog izraza lica sam, katkad odsutna i gotovo uvek nevidljiva. Prijatelji su tu, a ja odbijam da budem tu. Želim da i dalje doživljavam taj fast sex, outdoor and sex that is a little bit rough, jer ti to voliš, uživaš beskrajno u tome. Neobjašnjivo, ali ti si zlatna zvezda mog života. Možda zbog stanja svesti u kom se predugo nalazim ili zbog toga što ne slušam šta mi glava šapuće, već milioni leptirića koji prave cunami u trbuhu.

Ti?!. Ti si me izgustirao.

Ja?! Ja nikako da se promenim onako kako želim da se vidim. Nikako da uskladim sebe spolja i iznutra. A jedina istina je da imam strah od sletanja, strah da sebi iskreno odgovorim na pitanje – da li sve ovo zaista postoji ili je puka želja za postojanjem istog?!

Verujem da je tvoje postojanje u mom životu, preciznije postojanje tvoje slike u mom biću svrsishodno, da sve ima svoj logičan sled. Jer, nakon te slike, čistilišta kroz koje prolazim, sledi, ili se bar tako nadam, osvešćivanje.

Moram se sabrati. Moram se spoznati do postizanja spasenja – iskonskih, magičnih četiri slova S. 

Samo Sam Sebe Spašavaš.

Krećem! Odmah?! Sada?! Od ponedeljka?! Ma nemam pojma, samo da sletim.